naukica

Archive for the ‘ZANIMLJIVOSTI’ Category

GEA

Posted on: 10. januara 2016.

Na grčkom, reč GEA znači Zemlja. Od te reči potiču i nazivi nekih nauka koje se bave proučavanjem Zemlje i njene unutrašnjosti.

ASTRONOMIJA: izučava Zemlju kao nebesko telo i njene odnose sa zvezdama.

VULKANOLOGIJA: izučava vulkane.

GEOGRAFIJA: proučava karakteristike Zemlje u celini i pojedinačno.

GEOLOGIJA: izučava njene donje slojeve i unutrašnju strukturu.

GEOFIZIKA: izučava pojave koje nastaju u unutrašnjosti i na površini Zemlje pomoću fizičkih metoda I zakona.

GEODEZIJA: izučava njen oblik i dimenzije.

GEOHEMIJA: izučava hemijski sastav slojeva zemljine kore.

GEOMIKROBIOLOGIJA: najmlađa nauka nastala spajanjem geologije, molekularne biologije, mikrobiologije i hemijskog inženjerstva, a ima za cilj izučavanje prisustva i raspodele žive materije u unutrašnjosti stenovitih slojeva Zemlje.

MINERALOGIJA: proučava sastav stena.

PALEONTOLOGIJA: proučava fosilne organske ostatke.

PALEOETNOLOGIJA: izučava prve oblike ljudskog društva na osnovu arheoloških nalaza.

STRATIGRAFIJA: izučava nastajanje slojeva i sedimenata koji sačinjavaju zemljinu koru.

SEIZMOLOGIJA: istražuje zemljotrese.

TEKTONIKA: grana geologije koja istražuje poziciju i pomeranje stena donjih slojeva tla (u slojevima, blokovima…)

Izvor: Dečja enciklopedija

 

Advertisements

Unutrašnjost Zemlje sastoji se od nekoliko slojeva koji se međusobno razlikuju. Četiri osnovna sloja su:

  1. Unutrašnje jezgro – Nalazi se u samom centru Zemlje. U čvrstom je agregatnom stanju i ima prečnik od oko 1200 km.
  2. Spoljašnje jezgro je u rastopljenom stanju i debljine je oko 2300 km. Ono predstavlja glavni izvor magnetičnosti.
  3. Omotač obavija jezgro i debljine je oko 2900 km.
  4. Kora je, u odnosu na druge slojeve, veoma tanak sloj na površini Zemlje. Debljine je oko 30 km (kora ispod okeana je tanja i iznosi od 5 do 15 km).

Spoljašnji sloj sastoji se od nekoliko velikih ploča, nepravilnog oblika, koje se krecu po delimicno istopljenom unutrašnjem sloju i klize jedna pored druge. Čovek je do sada uspeo da prodre u unutrašnjost Zemlje samo 12 kilometara, tako da je ona vrlo malo ispitana.

ploce

Zemljine litosferne ploče

Na granicama ploča nastaje najveći broj zemljotresa, a česte su i vulkanske aktivnosti. Mesta na kojima se pojavljuju, kao i pukotine koje nastaju usled pojave zemljotresa, pomažu naučnicima da utvrde granice litosfernih ploča.

Izvor: 1, 2, 3

 

Pauk ima žlezde koje proizvode svilu u tečnom stanju. Na njegovom stomaku, nalaze se cevčice koje su povezane sa tim žlezdama. Kroz cevčice, svila izlazi i u dodiru sa vazduhom očvrsne.

Za hvatanje plena pauk proizvodi lepljivu svilu. Ona je suva tokom pravljenja, da se on sam ne bi upleo u mrežu. Izvlači je zadnjim nogama i oblikuje je.

Iako pauk ne zna merne jedinice, nema ni metar, ni lenjir, vrlo precizno koristi svoje telo kao merni uređaj za pravljenje mreže.

  • Srbija se smatra srednje šumovitom zemljom.
  • Od ukupne površine teritorije naše zemlje, oko 1/4 je pod šumom.
  • Ostalo šumsko zemljište, kome po međunarodnoj definiciji pripadaju i šikare i šibljaci, obuhvata blizu 5% teritorije.
  • Jedan veliki region sa opštinama koje imaju veliku pokrivenost svoje teritorije šumom, nalazi se na istoku Srbije.
  • Nacionalni parkovi u Srbiji, idući od severa ka jugu: Fruška gora u Vojvodini (25 390 ha), Đerdap duž Dunava (63 600 ha), planina Tara pored Drine (19710 ha) i planina Kopaonik (11 810 ha). Pored ova četiri nacionalna parka, postoji nekoliko većih zaštićenih zona prirodnog dobra. To su: Golija, Stara planina i gornji tok reke Ibar.
  • Šume bez prisutnih intervencija čoveka (prašume) pokrivaju minimalnu površinu od 1 200ha.
  • Šumovitost u odnosu na broj stanovnika je 0,3 ha/stanovniku.
  • Prosečna gustina šuma u Srbiji je 939 stabala po hektaru.
  • Dominantna kategorija šuma su šume bukve, koje pokrivaju 29,6% ukupno obrasle površine, potom šume cera 15,3%, šume bagrema, jasike i breze 9,9%, šume kitnjaka 7,7%, šume sladuna 7,1%, šume graba 5,3%, šume borova 5,6%, šume smrče 3,8% sve do šuma jove koje su neznatno prisutne sa 0,3%.
  • Oko 3% od obima seče drveta ostaje u našim šumama, uprkos činjenici da su to krupni ostaci, koji bi mogli relativno lako biti skupljeni i transportovani. Uzimajući u obzir sadašnje stanje obima seče drveta u šumi, ovi veliki komadi šumskog ostatka iznose oko 750 000 m3 godišnje.
  • Oko 65% ukupne seče drva čini seča bukve i hrasta. Na trećem mestu je seča topola.
  • Pošumljavanje sprovedeno u Srbiji (od 2002 – 2006. god.) pokazuje da je intenzitet pošumljavanja niži nego što bi trebalo da bude i iznosi svega 5300ha godišnje.

Izvor: JP „Srbijašume“

SUN4Sva lepota prirode koju uživam dar je Sunčev. Sunce je odnegovalo i ove šume, napajalo ih kišom, zagrevalo svojim zracima i hranilo ih sokovima zemlje. Hraneći bilje, ono je hranilo i sve životinje, od najmanje do najveće, i čoveka. Sve što živi zahvaljuje svoj život Suncu.

I sve što se kreće pokreće Sunce. Vetrić koji ćarlija, potok što žubori, svaki pokret u prirodi, nisu ništa drugo no izražaj Sunčeve snage. I onaj voz koji se penje strmom trasom pokreće Sunce. Ono je davno, pre nekoliko stotina miliona godina, deponovalo (deponovati = dati na čuvanje) jedan deo svoje snage u bilje, da bismo tu snagu, pretvorenu u kameni ugalj, mogli upotrebiti za naše mašine.

Milutin Milanković (Iz knjige „Kroz vasionu i vekove“)

webKad bi ti neko rekao da je pauk meteorolog, ne bi mu verovatno poverovao. Međutim, činjenica je da se po ponašanju pauka može pretpostaviti kakvo će vreme da bude.

„Ako se pauk zavukao u sredinu mreže“, pisao je veliki ruski pisac Lav Tolstoj, „znači da će biti kiše. ako izlazi iz mreže i pravi novu paučinu – onda će biti lepo vreme.

Kako pauk može da zna kakvo će vreme biti?

Pauk ima, tako osetljiva čula da njemu, čim se u vazduhu počne skupljati vlaga, izgleda da već pada kiša. A mi tu vlagu uopšte ne osećamo…“

„Neraskidive veze“, čitanka za Prirodu i društvo

LAVINA

Posted on: 6. aprila 2013.

Lavina je naziv za rušenje velikih masa snega niz strme planinske padine, najčešće zimi i u rano proleće.

Postoje: lavine sa rastresitim snegom i lavine sa gromadama snega i leda.

Lavine sa rastresitim snegom uvek počinju u uskom pojasu, a zatim rastu u širinu i visinu, dobijajući na snazi i brzini. Ako je sneg suv, stvara se veliki oblak raspršenog snega. Ove lavine su brže ali su manje snage. Ukoliko je sneg mokar, lavina je sporija ali opasnija. Dešavaju se obično za vreme ili odmah nakon snežnih oluja ili drugih vremenskih situacija koja stvaraju nestabilnost.

Gromadne lavine nastaju kada se odjednom odroni velika ploča ili gromada čvrstog snega. Ovo se obično dešava u širem pojasu, na najstrmijem delu planine i iza toga ostaje jasan trag odrona sa oštrom ivicom koja prati oblik padine. Dostiže maksimalnu brzinu u roku od nekoliko sekundi i ima veliku destruktivnu moć.Početak ovakve lavine može biti vremenski pomeren u odnosu na vreme samog uzroka.


Četiri su osnovna izazivača lavina:

Preopterećenost – sneg se nagomilava sve dok, na nekoj strmoj padini, njegova težina ne prevlada sile koje održavaju snežni pokrivač.

Smicanje može nastati na različite načine. Dovoljno je da skijaš zaseče sneg na padini, da sa grana drveta ili litice padne oveći komad snega ili pak da negde na planini počne da klizi površinski sloj snega koji onda povuče za sobom i dublje slojeve.

Temperatura ima veliki značaj zbog svog uticaja na sile unutar snežnog pokrivača. Porast temperature povećava stabilnost dok pad temperature usporava sleganje snega i povećava opasnost od odrona.

Vibracije su povezane sa efektom smicanjem i mogu imati dugoročan uticaj zbog stalnog izvora slabijih vibracija ili trenutno dejstvo zbog na primer udara groma, eksplozije ili čak zbog nekog glasnog zvuka koji može biti neposredni “okidač” za lavinu.

Lavine je vrlo teško predvideti. Da li će do lavine zaista doći zavisi i od drugih faktora: da li je sneg suv i sitan ili lepljiv i mokar, kolika je dubina i kakva je struktura starog snega, uticaj vetra, povišena temperatura i dr.

Protiv lavina preduzimaju se razne mere. Jedna od najefikasnijih metoda je pošumljavanje padina, a na posebno kritičnim područjima se izgrađuju bedemi sa ciljem zadržavanja ili preusmeravanja toka lavina. Ponegde se, veštački izazivaju  odroni snega, da ne bi došlo  do nagomilavanja velike  količine  snega  na   kritičnim  mestima.

Ceo članak o lavinama možete pročitati ovde.

Kada se pomene vremenska prognoza, setimo se odmah slike karte sa prikazanim oblačnim sistemima koji se kreću ka našoj zemlji ili idu na neku drugu stranu. (Više nam se dopada kad odlaze!)

Sateliti neprestano snimaju i prate kretanje oblaka iznad površine Zemlje. Na osnovu satelitskih snimaka ljudi širom sveta saznaju kakvo ih vreme očekuje tog ili narednih dana.

New Picture

Zamisli da si u nekom satelitu i da posmatraš oblake odozgo…

Klikni na „dugme“ ispod i obavesti ljude širom naše zemlje kakvo vreme mogu da očekuju danas.

v1

SATELITSKI SNIMAK

(Klikni na natpis „Prikaži infracrvenu satelitsku sliku“ – iznad slike)

Izvor: Republički Hidrometeorološki Zavod Srbije

Republički hidrometeorološki zavod Srbije (RHMS) je ustanova koja izrađuje i objavljuje prognozu vremena i voda i daje upozorenja i najave za vanredne i opasne meteorološke i hidrološke pojave.

 

Prognoza vremena

Prognoza vremena se prikazuje, kontroliše i menja dva puta dnevno. Izrađuje se za tekući i sutrašnji dan.

New Picture (1)

Pogledaj aktuelnu prognozu vremenao ovde.

Prognoza vremena za narednih pet dana se prikazuje, kontroliše i menja svakoga dana, a izrađuje se za šest gradova u Srbiji.

Ponekad čujemo da neko razgovara o dugoročnoj prognozi. To su prognoze koje RHMS daje za naredni mesec (mesečna prognoza) ili za narednih sedam meseci (sezonska prognoza).

Pogledaj mesečnu prognozu vremena ovde ili sezonsku prognozu ovde.

 

Prognoza vodostaja

Osim vremenske prognoze, Hidrometeorološki zavod nas informiše i o aktuelnom stanju vodostaja za dva do četiri dana, za 20 stanica na Dunavu, Tisi, Savi i Moravi. Ti podaci daju se jednom dnevno.

Kada vodostaj neke reke dostigne propisanu granicu i smatra se da će dalje rasti ili se očekuje veće topljenje i nagomilavanje leda, Hidrometeorološki zavod može proglasiti redovnu ili vanrednu odbranu od poplava. Ako do takvog stanja dođe, neprekidno se prati nivo vode na tim rekama, kao i stanje nasipa i objekata koji se nalaze na njihovim obalama.

Kako izgleda prognoza vodostaja za današnji dan možeš videti ovde.

 

Biometeorološka prognoza

Biometeorološka prognoza služi da unapredi život čoveka i da poboljša njegov osećaj zdravlja i raspoloženja. Na osnovu nje je moguće ispravno planirati aktivnosti narednih par dana. U ovim prognozama obično se daje preporuka da određena grupa bolesnika navedenog dana izbegava veće napore, što tim ljudima omogućava da svoje važne poslove, odlože za neki drugi dan kada će vremenska situacija za njih biti povoljnija.

Vidi šta Hidrometeorološki zavod preporučuje u biometeorološkoj prognozi za danas.

 

Prognoza UV indeksa

Sunčevo zračenje se sastoji od ultraljubičastog zračenja (UV), vidljivog zračenja (svetlost) i infracrvenog zračenja (IR). Ultraljubičasti deo spektra sunčevog zračenja ima vrlo važnu ulogu u mnogim procesma na Zemlji. Međutim, ako pređe određeni nivo, ovo zračenje veoma nepovoljno utiče na čoveka, posebno na njegovu kožu i oči. Da bi se ljudi upozoravali o stepenu opasnosti i načinu preduzimanja određenih zaštitnih mera uvedena je veličina UV indeks.

Prognoza UV indeksa na teritoriji Republike Srbije prikazuje se za tri dana.

Da li je sada UV indeks nizak, umeren ili visok možeš videti ovde.

 

Izvor: Republički Hidrometeorološki Zavod Srbije

M

Ponekad se dešava da roditelji i nastavnici viču na decu. Tada možemo čuti i duboke i visoke tonove koje stvaraju njihove glasne žice.

glasnogovorniciZbog nepravilnog korišćenja glasnih žica, a pod dejstvom prašine iz vazduha, nezdrave ishrane, infekcije zuba, hladnih napitaka koje piju (često su i pušači), može kod takvih osoba doći i do promuklosti.

Ako neko od njih oseti promuklost, treba im preporučiti jedan od navedenih recepata.

Pošto promuklost glasnogovornika može potrajati dve do tri nedelje, preporuka je da, bar u toku tog perioda,  pričaju tiše, manje konzumiraju cigarete (ili ih uopšte ne konzumiraju) i više vremena provode u prirodi.

ŽALFIJA

Potrebno: 2 kašike čaja žalfije, 5 listova lovora, 20 g šećera, 1/2 l vode

Staviti u hladnu vodu i kad proključa kuvati još pet minuta. Ostaviti poklopljeno 7-8 sati, procediti i piti više puta u toku dana po jedan gutljaj.

KANTARION

Jednu kašiku kantariona preliti sa 2 dl ključale vode, ostaviti poklopljeno 10-tak minuta, procediti i nepošećereno piti dva puta dnevno posle jela i pred spavanje.

KUPUS

Lagano kuvati desetak iseckanih listova kupusa sa dve kašike meda ili šećera, dok se ne dobije gust i prijatan sirup i uzimati po dve kašike pre svakog jela.

Recepti preuzeti odavde: Bilje & Zdravlje

Panova frula (siringa) je jedan od najstarijih muzičkih instrumenata.

pan+flute,2Sastoji se od pet ili više spojenih cevčica koje su poređane po veličini i širini. Cevčice su najčešće od bambusa ili trske, ali se za njihovu izradu mogu koristiti i drvo, plastika i metal.

Sa gornje strane, cevčice su otvorene, a sa donje zatvorene. Duvanjem u njih dobijaju se tonovi, a svaka je podešena za određeni ton. Podešavanje visine tonova, postiže se dodavanjem (na dno cevčica) kamenčića, zrna kukuruza, voska, gume ili sl. Rupice cevčica sa donje strane zatvaraju se čepovima od plute ili gume.

Tonovi se proizvode usled kretanja vazduha u cevčicama.

Panova frula se svira horizontalnim duvanjem preko otvorenog kraja spojenih cevčica.

M

Ili možda, nešto brže… 🙂

m

O nastanku i istoriji ovog instrumenta možete pogledati i ovo:

History of the Panflute

Izvor: 1, 2, 3

MESEC

Posted on: 10. marta 2013.

Oznake:

SUNCE

Posted on: 10. marta 2013.

  • Postoje tri tipa virusa gripa: tip A – najopasniji (napada mnoge sisare i ptice), uzrokuje većinu bolesti kod čoveka; tip B – napada ljude i ptice; tip C – utiče samo na ljude.
  • Sezona gripa počinje približavanjem zime, kada se ljudi više nalaze u grupama, u zatvorenom prostoru, i slabo provetrenim prostorima.
  • Virus gripa se prenosi u kapljicama izbačenim tokom kijanja i kašljanja.
  • Dovoljno je samo jedno kijanje osobe zaražene gripom da se virusi rašire po celoj prostoriji.
  • Udisanje virusnih čestica može dovesti do zaraze posle samo sat vremena.
  • Rizik od virusa se smanjuje provetravanjem prostorija u kojima boravimo.
  • Jedini način da se zarazite gripom je da dođete u kontakt sa virusom koji ga izaziva. To se dešava i napolju, ali mnogo češće u zatvorenim prostorijama.
  • Gripom se smatra samo ona bolest  koja je prouzrokovana virusima tipa A, B i C.
  • Prvi simptomi gripa su temperatura, glavobolja, suvi kašalj, začepljen nos, groznica, bol u mišićima i zglobovima, gubitak apetita i slabost tela.
  • Kod većine ljudi simptomi slabe nakon dva do tri dana, a prestaju nakon nedelju dana.
  • Vakcina za grip se sastoji od oslabljenih ili mrtvih virusa ili njihovih delova.
  • Današnja vakcina protiv gripa ne pruža 100% zaštitu.
  • Mladi se češće, veoma brzo oporavljaju od gripa, bez obzira da li su primili vakcinu ili ne.
  • Što se više osoba vakciniše, manje slučajeva gripa će biti, a rizične grupe će manje biti izložene virusu.
  • Antibiotici  se bore protiv bakterija, ne virusa.
  • Prehlada se može nazvati blažom verzijom gripa. Ona je najčešća od svih virusnih infekcija gornjeg disajnog aparata koji čine nos, grlo i sinusi. Često se poistovećuje sa gripom, koji ponekad ima iste simptome ali je jačeg intenziteta i duže traje. Prehladu izaziva više od 200 vrsta virusa  koji se prenose kapljičnim putem (govor, kijanje, kašljanje, rukovanje). Simptomi su: zapušen nos, kijanje, bol u grlu, kašalj, a povišena temperatura se javlja uglavnom kod male dece.
  • Svaka prehlada ili bolest  sa temperaturom nije uvek grip.
  • Ako se već zarazite virusom gripa, odležite koliko je potrebno i uzimajte zdravu hranu i tople napitke.

Kad se pomene grip, meni je nekako uvek u glavi (od kada sam ga prvi put videla) ovaj snimak. Ono što se ne može videti golim okom, zabeležila je savremena tehnika.

I gledajući snimak, čulo sluha sigurno, mnogo više uživa nego čulo vida. Ipak, ono što se vidi ostaje trajno u sećanju.

Šta čovek izbacuje iz svog organizma kijanjem? Pogledajte … The Sneeze

Oznake:

Naziv virus potiče od istoimene latinske reči koja znači – otrov.

Virusi  su sićušni mikroorganizmi koji se mogu videti samo pomoću elektronskih mikroskopa. Međusobno se razlikuju po veličini, sastavu i drugim osobinama.

Virusi se ne smatraju živim organizmima. Za njih se kaže da su oni između živog i neživog sveta, jer imaju karakteristike i živih bića (prisustvo nukleinskih kiselina i proteina, sposobnost da se menjaju) ali i karakteristike neživog sveta (nemaju ćelijsku građu, niti sposobnost obavljanja metabolizma).

Množe se samo na živim ćelijama i nisu sposobni da rastu. Izazivaju mnoge infektivne bolesti, stalno su prisutni i predstavljaju svakodnevnu pretnju zdravlju, ne samo za čoveka, već i za druge žive organizme (napadaju i biljke, životinje i bakterije).

(Na slici: virus gripa uvećan 100 000 puta)

virus-gripaVirusi ne mogu da se razmnožavaju van ćelije domaćina, jer kada su van ćelije oni i ne pokazuju osobine živih bića.

Zrela virusna, vanćelijska čestica sposobna da inficira ćeliju domaćina naziva se virion. Kada uđe u ćeliju nekog živog bića, virion postaje aktivan, odnosno postaje virus. Ćeliju domaćina, virus  koristi za sopstveno razmnožavanje. Napadnuta ćelija, umesto da stvara materije koje su joj potrebne za normalan rad, počinje da stvara delove „uljeza“ tj. virusa. Na taj način dolazi do neke bolesti.

Virusi se razmnožavaju na način koji je jedinstven u živom svetu, pa se takvo razmnožavanje naziva umnožavanje.

Krajem 19. veka, naučnik Ivanovski otkrio je prvi virus, koji napada isključivo biljku duvana, a nazvan je skraćeno TMW.

Izvor: 1

Prelamanje svetlosti može postati uzrok nestvarnim slikama na pesku i na nebu.

Treba napomenuti, na početku, da sve objekte vidimo zato što se od njih odbijaju zraci svetlosti. U normalnim uslovima, ti zraci putuju pravolinijski do naših očiju. Zraci se odbijaju na sve strane, pa tako i uvis, a obično se gube u vasioni.

Međutim, ako iznad predmeta u atmosferi postoji sloj hladnog vazduha, onda će se svetlosni zraci odbiti od tog sloja (pod nekim uglom) i vratiti prema zemlji. Drugim rečima, taj hladniji vazduh deluje kao ogledalo, pa posmatrač vidi samo odraz predmeta koji se, u stvari, nalazi veoma daleko.

Upravo se to dešava u pustinji, gde iznad vrelog peska, u višim slojevima atmosfere postoji hladan vazduh. Od visine na kojoj se on nalazi zavisi ugao prelamanja i udaljenost do koje će se zraci odbiti.

Svetlosni zraci (A) odbijaju se od palmi i dopiru do sloja hladnog vazduha (B). Tu se prelamaju i po liniji (C) padaju na udaljenu tačku (D) gde stvaraju priviđenje.fata1

Neki zraci se međusobno ukrštaju, pa tako nastaje još jedna slika, ali obrnuta. Tada se stiče utisak da se stabla ogledaju u vodi.

Ukoliko je hladan vazduh na velikoj visini iznad oaze, slika se može preneti na veoma veliku udaljenost (i do 500 kilometara).

Za razliku od posmatrača u pustinji, pomorci ponekad ugledaju na nebu odblesak broda koji se u tom času nalazi veoma daleko. Uz površinu vode nalazi se sloj hladnog vazduha, dok je na većoj visini vazduh topliji. Taj vazduh deluje kao ogledalo i odbija sliku broda.

Ovakve pojave karakteristične su za hladna mora. To je proces koji je obrnut od onog u pustinji.

Leti često, kada počnu šumski požari, gledamo kako neustrašivi vatrogasci gase vatru i spašavaju ljudske živote i imovinu. Te scene pomalo liče na filmove, ali na žalost, to nije film. Stvarne su. Gore i nestaju šume, a ljudi se danima i noćima bore sa vatrenom stihijom…

Videli smo i da vatrogasci imaju svoju uniformu koju stalno nose kad su na dužnosti. To je odelo u koje je utkan azbest, materijal koji ih štiti od vatre.

Azbest je jedan od najtajanstvenijih poklona prirode čoveku. Ovo je jedna od pretpostavki kako je nastao.

Voda je noseći u sebi rastvorene minerale i ugljendioksid, prodirala duboko u unutrašnjost zemlje i tokom godina je došlo do hemijskih reakcija između  materija rastvorenih u vodi i materijaja od kojih su sastavljene okolne stene. Tako je došlo do formiranja gusto zbijenih vlakana. Smatra se da u kubnom centimetru azbesta ima oko 10 000 000 kilometara vlakana.New Picture (1)

Azbest se ne raspada dok ne dođe u dodir sa temperaturom od 1500°C. Otporan je na vlagu, a predmeti izrađeni od njega veoma su čvrsti.

Vadi se kao ruda po sistemu „otkidanja blokova“, zatim se drobi da bi se dobila vlakna. Ponekad je potrebno izdrobiti 30 tona azbesta da bi se dobila tona azbestnih vlakana.

Duga vlakna koriste se u tekstilnoj industriji za odela otporna na visoke temperature. Njime se oblažu i  veliki kotlovi koji se koriste za grejanje.

Međutim, veoma je štetan po zdravlje, pa se pri korišćenju stvari koje sadrže azbest moraju poštovati strogo određena uputstva. Udisanje azbestne prašine može izazvati opasne i teške bolesti.

Najveći rudnici azbesta nalaze se u Kanadi, Rusiji, Kini, Italiji i Južnoj Africi.

Slike: 1

Živeo u stara vremena pastir po imenu Magnis. Jedanput Magnis izgubi ovcu, pa ode u goru da je traži. Dođe do jednog mesta gde je bilo samo veliko golo kamenje.

question-markStade na jedan kamen i oseti da mu se potkovane cipele lepe za kamen. Opipa kamen rukom, ali kamen je bio suv i ruka se nije lepila. Korakne opet, a cipele se opet lepe. Pastir sedne, izuje se, uzme cipelu i počne potkovicom dodirivati kamen. Lepi se. .. Kada dodirne kožom ili đonom, ni koža ni đon se ne lepe.

Imao Magnis štap sa gvozdenim šiljkom. Kad dodirne kamen drvenim krajem štapa, štap se ne lepi. Kad dodirne gvozdenim šiljkom, štap se prilepi tako da ga jedva može otrgnuti od kamena..

Magnis je posmatrao kamenje i video da je slično gvožđu, pa komad kamena donese kući, u selo. Otada ljudi znaju za taj kamen. Po Magnisu nazvali su ga magnetit.

Lav N. Tolstoj

Mravi su  najveći kopači hodnika na svetu. Svojom brojnošću daleko prevazilaze sve ostale. Oni su neprekidno zaposleni oko svojih podzemnih prolaza.

Svoje ulaze i izlaze uvek drže otvorenim. To su okrugle rupice, izrađene kao i čovekovi tuneli. Obično se te rupe kriju pod lišćem, grančicama ili otpadnim komadićima kore drveta. Time sprečavaju da kiša upadne u njih. Iz svojih tunela, trun po trun iznose zemlju po ceo dan, slažu je i gomilaju u brežuljke mravinjaka.

Sva ta „trčkaranja“ obave danju, a noću se povlače na odmor. Kad mravlja kraljica u svadbenom letu padne na novo zemljište, odmah se daje na kopanje i zasniva novu koloniju, koja za godinu-dve, može imati i stotinu hiljada mrava.

Ant_on_leaf

Mravlji tuneli su čisti, okrugli kanali, tanji od olovke. Pažljivo su građeni, kako bi trajali godinama. Da bi začeo jedan hodnik, mrav najpre čvrsto sklapa svoje vilice, služeći se njima kao malim ašovom. Vilice su malo isturene, a kad se zatvore, povijene su i šiljate pri vrhu. Njima mrav kopa i struže, nabija zemlju i vaja. Kasnije mravlja tela, prolazeći kroz hodnike, uglačaju njihovu unutrašnjost.

Iz godine u godinu, podzemni tuneli se proširuju i mogu da prime nekoliko stotina hiljada stanovnika. To je kolonija mrava. Radi se, u stvari, o porodici, jer većina njih potiče od iste mravlje kraljice.

Mravlje kraljice ne tuku se među sobom, tako da mravlja skrovišta mogu da sadrže i više porodica koje žive zajedno. Sve one imaju isti miris koji čini da se svi mravi dobro osećaju u toj zajednici. Bez obzira koliko se različitih mravljih staza napolju ukršta i preseca, svaki mrav će naći put da se vrati sopstvenoj porodici, idući tragom porodičnog mirisa.

Slika: 1

Pojedine životinje imaju dobar način da prežive zimu – pobegnu na  jug. Druge, pronađu neku toplu pećinu i ne bude se do proleća. A šta je sa ostalim životinjama?

Neki insekti, kao npr. skakavac,  uginu, ali vrsta se održi zahvaljujući jajima sakrivenim u tlu.

Mnogo tvrdokrilaca, stonoga, muva i drugih insekata nalazi se u rastresitom humusu iznad samog tla. Tu imaju temperaturu koja im odgovara kada ih sneg pokrije kao topli pokrivač. Mnogi od njih su aktivni cele zime. Jedna vrsta pauka se, čak, razmnožava ispod snega.

Većina insekata, poput leptira-pauna, obamre kada se temperatura spusti ispod nule. Zapreti li opasnost da tečnost u telu smrzne, automatski se oslobađa toplota i temperatura se povećava.

Letnji vilini konjici uginu, ali oni uspevaju da produže vrstu tako što svoja jajašca spuštaju u jezera i močvare. Jaja se razvijaju u proždrljive larve, koje prezime plivajući ispod leda.frog-coloring-pages-4

Vinogradarski puž preživljava zimu na taj način što se ukopava u tlo zaštićeno od mraza. Svojom sluzi zaziđuje otvor u ljušturi i „spava kao top“.

Kada dodje zima, bumbarova matica se ukopava u zemlju. Svi ostali bumbari i ose uginu. U proleće, matica izleće i sama osniva novo društvo bumbara.

Žabe imaju originalan način da prežive zimu. Najveći broj mužjaka zagnjuri i legne u mulj na dnu ribnjaka. Cele zime uzimaju kiseonik preko kože. Ženke se uvuku u rupe u zemlji, ili u gomile lišća.

Neke žabe se ukopavaju u tlo, ako nađu mek pesak. Pronađene su žabe koje su bile i pola metra ukopane u  zemlju. Neke se uvlače ispod korenja gde tonu u obamrlost.

Malo dremaju, malo spavaju… I zima prođe…

– U jednoj košnici žive: kraljica, oko 59 000 radnica i par stotina muških trutova (lenjih sve do svadbenog leta, kada neki od njih postaju kraljičini pratioci).

– Pčele, kao helikopter, nadleću cveće. Zatim, pomoću svojih rilica koriste nektar i odzuje, brzinom od 25 km na sat, do košnice. Istovare slatki teret i vraćaju se do izvora.

– Na jednom svom putu, pčela sakupi nektar ali istovremeno na zadnjim nogama nosi polenov prah i radi još jedan važan posao – oprašuje.
Po jednom letu, svaka pčela donese oko 0,03 grama nektara. To nije mnogo, ali zahvaljujući vrednoći i neraskidivoj zajednici, 1 740 pčela sakupi 1,4 kg meda.

pcela– Svaka stota pčela radilica umesto nektara, u svom rezervoaru nosi vodu (25 litara po sezoni i košnici). Vodu koriste za spremanje hrane za mlade koja se sastoji od biljnih semena. To ravno 10 dana rade stare negovateljice, pčele čiji je prvi posao da tri dana brižljivo čiste saće.

– Voda je pčelama potrebna i za regulisanje temperature. Ušprica se u košnicu, a laki treptaji krilaca, kao ventilatori šire prijatnu svežinu. Sve funkcioniše po jednom savršenom redu.

– Pčele su veoma pametne. Već i početnice iz podataka sa svog prvog leta „otkrivaju količine nektara“ i „udaljenost od košnice“ proračunavajući da li se izvor nektara isplati.

– Pčele imaju smisla i za porodicu. „Deca“ su od iste majke, čak iako su im očevi različiti (pošto kraljica ima oko 12 trutova). Zajednički se zalažu za dobrobit svoje zajednice.

– Svaka četvrta pčela u košnici je sakupljačica, a to je i najviši položaj na lestvici poslova, koji upražnjavaju do smrti.

– Ples je jezik pčela. One koje nemaju posla, stoje na ulazu u košnicu i od svojih koleginica putem plesnih koraka saznaju u kom pravcu se mogu pronaći kapljice meda. Ako napolju ima toliko nektara, da pčele sakupljačice ne mogu da ga sakupe, one pozivaju pčele koje se brinu o mladima. Ona koja je izabrana, bude prodrmana šesnaest puta u sekundi. I ona odmah polazi. Važno je da se priključi radu.

– U proseku, 15 mm dugačke pčele, lete do cvetova i do 6 km udaljenosti od košnice.

– Drugi poziv po važnosti su spremačice meda. One čekaju na ulazu u košnicu. Odstranjuju vodu iz nektara, dezinfikuju ga pomoću vodonik-peroksida koji sami naprave i pretvaraju ga u lako rastvorljive šećere. Zatim ga stavljaju u saće napravljeno od pčelinjeg voska.

– Graditeljke su treći poziv po važnosti u zajednici. One neumorno prave šestougaono saće. Ako spremačice meda ne mogu da ostvare svoju normu, one angažuju pčele koje čuvaju mlade. Ovog puta drhtavim plesom.

– Ako su na jabukovom drvetu, one ostaju na njemu. Ukoliko, na primer, drvo kruške oplode leptiri, prinos će biti 45 kg. Ako to učine pčele, tu je čak 156 kilograma.

Životinje imaju običaj da grickaju koru drveta, čak i kada imaju dovoljno hrane. Tako nastaju jasni tragovi na stablu i granju koje možemo videti u šumi.

kora

Jelen skida čitave komade kore sa smrča, jasena i bukve, dok jelen lopatar više voli da gricka direktno sa drveta.  Zec otkida komadiće nežne, još zelene kore, dok divlji kunić glođe sve do mladog drveta, pa se jasno raspoznaju tragovi njegovih gornjih sekutića.

Veverica ljušti koru u obliku spirale, a miš puhać ostavlja na kori male zareze.

Na preseku panja, možemo saznati, ne samo koliko je drvo staro, već i priču o tome kakva su bila vremena dok je ono stajalo uspravno.

god

Široki prstenovi pričaju o godinama sa dosta sunca i kiše, a uzani o onim kada su uslovi za razvoj biljke bili loši. Svetli prsten koji neki nazivaju „rano drvo“ nastao je u proleće i sastoji se od mekog tkiva koje dobro provodi vodu. On prelazi u „kasno drvo“ koje je nastalo u leto i jesen i zbog svojih uzanih pora, čvršće je i tamnije. Posle toga nastupa zimski period mirovanja.

Slika: 1

Oči mnogih životinja (mačaka, pasa, srndaća, srna…) svetle noću ako ih obasjamo farom automobila ili baterijskom lampom.

macka-oci

U njihovim očima postoji jedan sloj koji odbija svetlost, a koji se sastoji od bezbroj, mikroskopski sitnih „guanin“ kristala. Ista materija nalazi se i u ribljoj krljušti kojia ima sjaj ogledala.

Kristali leže iza mrežnjače, pa svojim odbijanjem svetlosti prouzrokuju dvostruko svetlije primanje slike. To je, ujedno, i razlog zašto životinje tako dobro vide u mraku.

Istorijski sukob između Nikole Tesle i Tomasa Edisona, ostao je zabeležen kao čuveni „Rat struja“…

Tomas Edison i Nikola Tesla bili su, bez sumnje, veliki  izumitelji, svaki od njih maestralan u svom polju. Jedina sporna stvar u vezi sa ovom tvrdnjom je zapravo nedoumica oko toga ko je, od dvojice velikih ljudi, bio bolji u svom poslu i ko je dublje izmenio način na koji čovečanstvo živi. Ovakva dilema bi se, svakako, mogla izbeći ukoliko bi se Edison posmatrao iz perspektive biznismena, a Tesla gledao očima nauke. Međutim, ono što je izazvalo sukob dva velikana bila je upravo Edisonova velika potreba da ostane kredibilan izumitelj i stavi se u kategoriju naučnih genija, poput Tesle, bez ikakve indicije da će se zadovoljiti slavom i uspehom u poslovnom svetu.

Ipak, koji je razlog istorijskoj netrpeljivosti između dva velika čoveka i isto tako pasionirane podele među njihovim obožavaocima?

Rat struja

Kada je Tesla 1884. godine doputovao u Ameriku, spreman da pokaže svetu svoje ideje i pronađe finansijere za svoje projekte, postao je upravo Edisonov pomoćnik. Nakon što se pokazao kao izuzetan stručnjak i nakon što je uspešno rešio mnoge probleme u kojima se firma nalazila, Tesla je od Edisona dobio veoma primamljivu ponudu. Naime, Edison mu je ponudio 50.000 dolara, što je ekvivalent današnjem milionu, za kompletnu rekonstrukciju i redizajn generatora za jednosmernu struju.

ntOvako velikodušna ponuda jeste izazvala određenu skepsu, imajući u vidu da je Edisonova kompanija bila poznata po škrtosti, ali Tesla je ipak počeo da obavlja posao najbolje što je mogao. Godinu dana kasnije, nakon uspešno obavljenog posla koji je kompaniji doneo prosperitet, Tesla je zatražio obećani novac. Edison mu je na to odgovorio: “Tesla, Vi ne razumete američki smisao za humor.” Kao alternativu, ponudio mu je povećenje nedeljne plate za 10 dolara. Tesla je momentalno dao otkaz.

Nekoliko godina kasnije, Tesla je predložio sopstveni koncept, naizmeničnu struju, kao neuporedivo praktičniju, čistiju, bezbedniju i isplativiju opciju nacije u rešavanju problema elektrike. Umeo je svoj stav da argumentuje i demonstrira na način koji mu je doneo sopstvenog finansijera, čuvenog Džordža Vestinghausa, sa čijom je pomoći i podrškom dobio priliku da testira naizmeničnu struju na impresivnim Nijagarinim vodopadima. Dokazano je da je Teslina struja superiorna u odnosu na Edisonov izum, što je Edisona primoralo da se okrene brutalnim i neetičkim sredstvima ne bi li omalovažio i osujetio senzacionalni uspeh novootkrivene struje.

Otpočeo je “Rat struja”. Ovo je uključilo čak i javna pogubljenja životinja od strane Edisona, gde je pokušavao da uveri narod da je naizmenična struja opasna po život i izuzetno nebezbedna. Najpoznatiji primer Edisonove kampanje bilo je pogubljenje jednog cirkuskog slona Teslinom strujom radi ilustracije njenih, navodno, nekontrolisanih osobina. Edison je uspeo da izlobira i isprovocira konstruisanje prve električne stolice, ne bi li ponovo pokušao da dokaže koliko je naizmenična struja opasna po život, pa je po prvi put u Americi smrtna kazna izvršena upravo na ovaj način.

Dve ambicije

Tomas Edison je, osim kovanice o “1% talenta i 99% rada”, tvorac mnogih stvari koje svakodnevno koristimo ni ne razmišljajući o njihovom nastanku. Neke od njih su izdržljiva i trajna sijalica, mehanički fonograf – preteča gramofona, filmska kamera, baterija, kao i motori na jednosmernu struju. Edison je bio vrhunski biznismen, čovek koji je imao talenat da prepozna i iskoristi apsolutno svaku poslovnu priliku koja bi se ukazala, ponosni vlasnik “šestog čula” u poslovnom svetu, osoba velike harizme, patološke ambicije i epske upornosti. Njegova plodna karijera za njim je ostavila 1.093 američka patenta koja glase na njegovo ime, veliko bogatstvo i istorijsko ime. Između ostalog, Edison je bio poznat i po svojoj okrutnosti u nameri da se izbori i sačuva  reputaciju za sebe i svoje izume.

S druge strane, Nikola Tesla je bio ono što bi današnji stereotipi opisali kao “ludog naučnika”. Teslini izumi bili su onoliko ingeniozni koliko je velika bila Edisonova ambicija, a ono što je njegovu zaostavštinu konačno osudilo na komercijalni neuspeh, bila je činjenica da je Teslino vizionarstvo otišlo suviše daleko ispred vremena u kom je živeo, tehnologije kojom je raspolagao i evolucijom svesti društva koje ga je okruživalo. Teslina najveća tekovina svakako je naizmenična struja, koju je usavršio i komercijalizovao. Pored motora na naizmeničnu struju, otac je i mnogih drugih izuma, poput indukcionog motora, bežičnog prenosa električne energije, radia, gromobrana, obrtnog magnetnog polja. Mada je i sam bio veoma poznat i cenjen naučnik, njegova popularnost  temeljila se na spektakularnim nastupima u kojima je, kroz eksperimente koje je izvodio, pokušavao da demonstrira inventivnost i impresivnost svojih otkrića. Novac koji je zarađivao, davao je i trošio na izvanredno skupu opremu za svoja dalja istraživanja, pa je, u 87-oj godini života, umro u velikom siromaštvu i velikim dugovima, usamljen, u njujorškom hotelu “Njujorker”.

Tomas Edison je, tokom svoje karijere, imao praksu otkupljivanja tuđih patenata i objavljivanja istih pod sopstvenim imenom. I ako je i danas najpoznatiji po otkriću sijalice, to, zapravo, nije potpuno tačno i mogu mu se odati zasluge jedino za patentiranje sijalice koja je dovoljno izdržljiva za dužu upotrebu, ali nikako za originalni koncept. Sijalicu je izumeo Džozef Svon, koji ju je ugrađivao u engleske domove godinama pre nego što ju je Edison proglasio svojim izumom. Kada je Svon konačno tužio Edisona i dobio spor, Edison je bio prinuđen da Svona proglasi partnerom i novcem izgladi čitavu aferu. Ovaj istorijski primer vremenom je postao simbol nepoverljivosti ka Edisonovoj izumiteljskoj kredibilnosti i samo je ustoličio opšti stav o tome da je, među Edisonovim izumima, ogroman broj kupljenih ili ukradenih patenata.

Ipak, bez obzira na uticaj koji je Edison imao i ostrašćenu kampanju koju je vodio, vreme je donelo pobedu  Tesli u čuvenom, istorijskom “Ratu Struja” koji je vodio sa svojim takmacom. Naizmenična struja je postala standard u Americi, što je primoralo Edisonu kompaniju, Dženeral Elektrik, da počne masivno da ulaže upravo u ovu inovaciju. Edison je napokon ostao ućutkan pred upravnim odborom kompanije koji nije ostao slep pred jasnom budućnošću naizmenične struje.  Vremenom je ova uticajna kompanija sustigla Teslinog finansijera, Vestinghausa, i udobno se smestila na vodećem mestu u ovoj oblasti, ostavši tu do danas.

Izvor: Nacionalna geografija Srbija

Salinitet je količina različitih soli (merenih u gramima), rastvorenih u jednom kilogramu morske vode. Soli dodaju vodi masu, a zapremina se vrlo malo povećava, zbog čega je morska voda gušća od slatke.

Najveći salinitet imaju izolovana mora i slana jezera. Među njima, izdvaja se slano jezero koje je samo u nazivu „more“ – Mrtvo more.

Mrtvo more se nalazi u jugozapadnoj Aziji. Na istoku se graniči sa Jordanom, a na zapadu sa Izraelom i Zapadnom Obalom.

Da bi neko stigao do obala i površine Mrtvog mora, mora da siđe oko 417 metara ispod granice koju nazivamo nadmorska visina  tj. ispod nivoa mora. Ovo jezero je, otprilike, isto toliko i duboko. Dugačko je oko 80 km, a široko 18 km. Mrtvo more je najniža tačka na Zemlji. Količina vode koja isparava je mnogo veća od one koja se (iz reke Jordan) uliva u njega. Zbog toga, ovo jezero ima 340 grama soli po litru vode, što je sedam puta više nego količina soli u okeanima.

Sveža voda iz reke ostaje na površini (gde je i salinitet najmanji), a povećava se prema dnu jezera. U najdubljem delu jezera voda je veoma slana i gusta, pa se tu so taloži. Pošto leži u pustinji, isparavanje vode je veliko, što često stvara gustu izmaglicu iznad jezera.

Mrtvo more se i zove tako jer velika količina soli sprečava da u njemu opstanu bilo kakvi živi organizmi, osim nekih otpornih mikroorganizama – bakterija.

Sa druge strane, sastav soli i minerala u ovom jezeru veoma su lekoviti za čoveka. Na dnu se nalaze i naslage crnog blata koje je veoma hranljivo za kožu.

Slana voda ima veliku gustinu zbog čega kupače “drži” na površini (slično kao kuglicu od plastelina u našem ogledu!).  U Mrtvom moru možete hodati samo nekoliko koraka, kada vas voda “izbacuje” gore. Ne može se plivati, ali se može uživati u plutanju. Pritom, kupači moraju biti obazrivi da im voda ne uđe u oči i da je ne gutaju.

Ako ne možete zamisliti kako to izgleda, pogledajte snimak…

 

 

Izvor: 1

PEĆINE

Posted on: 9. jula 2012.

Sve dok ljudi nisu sami počeli da grade svoja skloništa, živeli su u pećinama. One su im pružale zaštitu od životinja i lošeg vremena zimi, ali i od drugih, neprijateljskih plemena.

Pećine su prirodne šupljine u Zemljinoj kori koje najčešće nastaju na stenovitim stranama brda i litica. Nauka koja se bavi proučavanjem pećina zove se speleologija (spalaion na grčkom znači pećina).

Nastale su na različite načine. Neke od njih stvorene su usled stalnog udaranja morskih talasa o stene. Druge su se pojavile ispod površine zemlje kao stara korita podzemnih reka, koje su izdubile naslage stena. Ima i onih koje su nastale vulkanskim pomeranjem stena ili erupcijom lave.

Najčešći tip pećina su one, nastale na mestima gde postoje velike naslage krečnjaka. Pod uticajem vode koja sadrži ugljen dioksid, kao i drugih činilaca iz prirode, nastaju šupljine koje se tokom vremena povećavaju.

Svaka kap vode koja padne sa tavanice pećine sadrži malo kreča ili neki drugi mineral. Deo te vode ispari, ali deo mineralnih materija ostane. Na taj način stvaraju se pećinski ukrasi koji vise s tavanice – stalaktiti. Sa stalaktita kaplje voda na pod, pa se tako obrazuju stubovi tj. stalagmiti.

Pećine koje se sastoje  od jednog kanala zovu se proste, dok su one koje imaju više kanala razgranate pećine. Pećinski sistem čini više kanala u različitim nivoima neke pećine.

Osnovni delovi pećina su ulaz, kanal (izdužena pećinska šupljina) i pećinska dvorana, tj. prostranija šupljina najčešće nastala širenjem pećinskih kanala.

Mogu da budu suve, ali često u njima protiče neka reka ili potok. Dešava se da, posle stvaranja pećine, potoci koji su kroz nju proticali pronađu drugi tok i premeste svoja korita.

Neke pećine imaju otvor na vrhu. Otvori nastalu tamo gde se skupljala površinska voda, a zatim probijala put kroz stenu. Pećine koje nemaju vezu sa površinom nazivaju se kaverne.

Izvor: Vikipedija, “1000 zašto, 1000 zato”

Nisu baš u potpunosti naučne činjenice, ali može da pomogne. 🙂

Sila uvek potiče od nekog tela.

Sva tela koja imaju masu, počev od najsitnijih čestica pa do najvećih tela u svemiru, međusobno deluju jedna na druge. To dejstvo zovemo gravitaciona sila i ona zavisi od mase koju ima neko telo.

Sva tela sa kojima se srećemo imaju vrlo malu masu u odnosu na Zemlju. Zato Zemlja privlači sva tela koja se nalaze na njoj ili u njenoj blizini.

Privlačnu silu Zemlje nazivamo Zemljina teža. Sila Zemljine teže nije ništa drugo nego gravitaciona sila kojom Zemlja privlači sve što se nalazi na njoj.

Najlepša slika za objašnjavanje Zemljine teže je ova.

Zemlja ne privlači sva tela podjednako. Ako neko telo ima veću masu, Zemlja će ga više privlačiti.

Primer: U jednom odeljenju sede zajedno dva drugara: Mrša i Buca. Mrša ne voli previše da jede i ima 25kg, a Buca je uvek tu da pojede i Mršinu užinu (da se ne baci!). On ima 45kg. Lako možemo da  zaključimo koga više privlači Zemljina teža. 🙂

Sila Zemljine teže se smanjuje pri udaljavanju tela od Zemlje.

Primer: Dva ista orla blizanca su uzletela sa Zemlje. Lete u visinu. Što se više udaljavaju od Zemlje, na njih sve manje deluje Zemljina teža.

Postoji i granica gde Zemljina teža više ne deluje, ali to je mnogo visoko.

Izvor: 1, 2  Slika: 1

Ja ne znam kako je u drugim zemljama, ali čini mi se da se u našoj zemlji reč „pritisak“ vrlo često koristi. Na primer:

Deda: „Doktorka mi je dala novi lek za visok pritisak„.

Tata: „Najvažniji je pritisak na kočnicu…“

Mama: „Što mi je danas nizak pritisak…“

Baba: „Pritisak vode je slab, pokvariće mi se veš-mašina!“

Učiteljica: „Izvršite malo pritisak na sina da redovnije uči“.

Dečak: „Kad smo išli na Kopaonik, ujka mi je rekao da nam zuji u ušima zbog pritiska„.

Devojčica: „Voja mi je pritisnuo ranac i onda…“

Vremenska prognoza: „Danas je pritisak bio ispod normale“… itd, itd.

I kakve veze ima sad onaj dedin pritisak sa babinim pritiskom vode, ili tatin pritisak kočnice sa pritiskom ranca, i šta znači učiteljici ono „pritisnite sina“… Pritisak ovde, pritisak onde…

Da bi bilo pritiska, mora da postoji neka sila koja deluje… Možda bi to moglo i da se nacrta ovako:

NEKO može biti bilo koji čovek (mama, tata, deda, baba, ujak…) ili životinja.
NEŠTO može biti vazduh, voda, krv, neki predmet i sl.

Tata pritiska kočnicu. Voja pritiska ranac.

Vazduh pritiska sva živa bića na zemlji.

Vazduh pritiska vodu. Voda pritiska vazduh.

Krv pritiska (više nego što treba) dedine krvne sudove kroz koje prolazi.

Ponekad reči nemaju svoje pravo značenje. Npr. kad mama pritiska sina, to u stvari znači da mu stalno priča (ili ga opominje) da treba redovno da uči. Tu se „sila“ stvara maminim rečima i opomenama da treba da se uči.

Primera sigurno ima još mnogo. Malo, malo, pa se pojavi neki pritisak…
Kako god okrenete, od različitih pritisaka ne možemo pobeći.

Jezik je mišićni organ smešten u usnoj duplji. Obavlja niz značajnih funkcija: prilikom žvakanja okreće i pomera hranu, predstavlja organ ukusa, tj. prenosi „informacije“ do mozga, a važan je i za govor.

Sastoji se iz prednjeg (telo jezika) i zadnjeg dela (koren jezika). Prednji deo jezika je pokretan i prekriven je sluzokožom. Na gornjoj površini jezika nalaze se ispupčenja koja ze zovu papile. One pridržavaju hranu da bi se okretala u ustima za vreme žvakanja. Jedna vrsta papila su crvene tačke na površini jezika (dominiraju na vrhu jezika). Druga vrsta npr. sadrži slobodne nervne završetke i predstavlja receptore za bol, toplotu i dodir. Postoje četiri vrste papila.

Koren jezika je smešten pozadi, nepokretan je, a sluzokoža koja prekriva koren jezika nema papile.

Jezik predstavlja organ čula ukusa i pomaže nam da prepoznamo da li je nešto slatko, slano, ljuto ili gorko.

Kako jezik prepoznaje ukus?

Između papila su kvržice čula ukusa, a svaka od njih ima ćelije za ukus na kojima se nalazi mnoštvo dlačica. Kada ih hrana određenog ukusa dodirne, ćelije proizvode nervne signale koji odlaze do mozga. Različiti delovi jezika reaguju na različite ukuse.

Izvor: 1, 2, 3

Na Zemljinoj kori postoje takozvana „slaba“ mesta, u odnosu na koru u drugim delovima sveta. To su mesta gde su planinski lanci najkasnije obrazovani (razlika u nastanku je nekoliko stotina hiljada godina). Da nema tih „slabih“ mesta, vulkana ne bi ni bilo.

Vulkan predstavlja otvor u Zemljinoj kori, kroz koji istopljena stenska masa, lava, pepeo i gasovi bivaju istisnuti na površinu, gde se hlade i talože. Postoje vulkani različitih oblika, ali kada kažemo „vulkan“ obično mislimo na njegov kupast oblik sa otvorom na sredini, preko koga je povezan sa žarištem.
Vrh kupole zove se krater.

Vulkanske kupe dostižu visinu od skoro 9 km, a prečnik kratera može biti od 600m do čak 15km.

Kako nastaje vulkan?

Što se više ide u dubinu Zemlje, temperatura je sve viša, jer je njeno jezgro vrelo. Na dubini od oko 30km, temperatura je veoma visoka (1000-1100°C), pa su tamo stene uglavnom rastopljene.

Taj istopljeni ili delimično istopljeni stenski materijal zove se magma. Magma počinje da se širi i potrebno joj je više prostora. Kreće se i utiskuje u Zemljinu koru, a pritom se stvara i rezervoar otopljene stene. Onda se polako penje duž pukotina u Zemljinoj kori. Kad pritisak u rezervoaru otopljene stene postane veći od čvrstine kore, ona izbija u obliku vulkana.

Erupcija vulkana je, u stvari, ekspozija gasa, pri čemu se jedan deo lave pretvara u fini prah. Sve dok ima gasa traje i erupcija. Osim gasova, izbacuju se i velike količine otopljene stene – lave. Lava je otopljena stenska masa istisnuta na površinu Zemlje vulkanskom erupcijom.

Sama magma u vulkanima je različita, pa od nje zavisi i kakav će vulkan biti. Postoje vrste koje su veoma opasne, jer zarobe gasove koji su prisutni, pa zbog toga lava izbija pod veoma velikim pritiscima. Posledice takve erupcije su katastrofalne. Nastaju visoke temperature, a tokovi koji se stvore posle izbacivanja, prže sve pred sobom i stvaraju slojeve koji su debeli nekoliko metara. Vulkanski pepeo koji nastane može preći veoma velike udaljenosti.

Izvor: „1000 zašto-1000 zato“, Vikipedija

Erupcija Etne, 2006. godine

Havaji, 2002. godine

POGLEDAJ I OVO: VULKAN (crtani film)

Verovatno je termos-boca jedna od onih stvari koju, kad idemo na izlet, zimovanje ili letovanje, stavljamo na spisak „obavezno poneti“.

Termos-boca održava temperaturu tečnosti koja se nalazi u njoj i po nekoliko sati, a to se postiže zahvaljujući građi termos-boce u kojoj ima vakuuma.

One imaju duple zidove i vakuum se napravi između zidova.

Unutrašnja posuda je napravljena od materijala koji usporava gubljenje toplote (npr. od stakla), a sledeći sloj je onaj u kome se napravi vakuum. Pošto u vakuumu postoji vrlo mali broj molekula, koji su udaljeni jedan od drugog, onemogućava se prenos toplote. Na taj način tečnost ostaje topla.

Međutim, termos-boca se ne upotrebljava samo za održavanje toplote. Kao što toplota sporo izlazi iz boce, tako i u nju prodire. Zato se u njoj može čuvati i hladno piće.

Ako putujete negde, nemojte je zaboraviti. U njoj će vaša kafa ili čaj, sigurno, dugo ostati topli. Odlična je!

Vakuum je prostor bez supstance. Međutim, po mišljenju naučnika, ne postoji prostor u kome se ne nalazi baš nijedan molekul gasa ili neka najmanja čestica prašine. Tako, vakuum u stvari predstavlja prostor u kome se nalazi vrlo, vrlo mala količina materije.

U dobrom vakuumu skoro nema vazduha, prašine i drugih čestica materije, ali reč „skoro“ znači da ih ipak ima bar malo.

Kroz vakuum se prostire svetlost, ali ne i zvuk, jer je za prostiranje zvuka potrebna materija. Pritisak u njemu je mnogo niži od atmosferskog pritiska, a najviši (najdublji) vakuum se nalazi u kosmosu.

Postoje specijalne vakuum-pumpe koje iz zatvorenog prostora izvlače sav gas i na taj način stvaraju „prostor bez supstance“. Primenjuje se kod mnogih procesa i uređaja.

Pronalaskom električne sijalice, u kojoj je neophodno napraviti vakuum, počinje i njegova industrijska primena, a poznata je i upotreba vakuuma kod termos-boca.

Slika: 1

Svake godine od groma stradaju ljudi i stoka i to u šumama, dolinama, planinama, selima i gradovima, ukratko, svuda, pa i tamo gde se to najmanje očekuje. Jedina prava zaštita od groma je kuća sa gromobranom ili automobil. Pratite vremensku prognozu i izveštaj o vremenu.

Primetite vremenske pojave:

  • Gromovi prate „toplotne“ oluje koje su najcešće s proleća i leti, kada se vazduh jako zagreje.
  • Hladni talas se najčešce pojavljuje praćen intenzivnim i neočekivanim olujama.
  • Kada se za lepog vremena i vedrog neba brzo pojavljuju kupasti oblaci znači da se ubrzo sprema oluja.
  • Prolećna stanja sa izjednačenim vazdušnim pritiskom su pogodna za nastanak oluja i električnog pražnjenja.

Primetite vremenske znakove:

  • Upozoravajući znaci: sparan vazduh, kupasti oblaci, nagli pad pritiska
  • Znaci opasnosti: tamni kupasti oblaci, zatišje vetra, udaljena grmljavina (tada je već vrlo opasno)
  • Znaci krajnje opasnosti: naelektrisanje u vazduhu (kosa se diže, pucketanje vazduha …)

Jedini lek protiv groma je da trenutno otrčite u siguran zaklon!

Ako vas je već zadesila oluja, na primer, na planini, morate znati da ste posebno ugroženi: na vrhovima, na grebenovima, u blizini usamljenih stabala ili pod njima, oko bujičnih tokova, u podnožjima vertikalnih stena, u udubinama, pod dalekovodima.

Manje opasno (ali daleko od sigurnog) je: u dolinama, oko 15m od vertikalnih stena, previsa i litica, čučanje pod bivak vrećom, sedenje na rancu sa prekrštenim nogama.

Štiteći se od groma pazite se gubitka ravnoteže i pada usled jakih udara vetra. Vazdušni udar je već mnoge oduvao sa prevoja u dolinu.

Izvor: SPID „Železničar 2006.“

MUNJE

Posted on: 11. aprila 2012.

Oblaci su sastavljeni od vodenih kapljica i ledenih kristala. U samom oblaku, mali kristali se trljalju jedni o druge. Vodene kapljice u oblaku se sudaraju sa kapljicama vodene pare koje stižu sa zemlje. I kapljice kiše koje padaju, sudaraju se sa mnogo sitnijim česticama vodene pare.

Sva ta sudaranja i dodirivanja kapljica iz oblaka i vodene pare dovode do električnog punjenja oblaka. Donji deo oblaka naelektriše se negativno, a gornji pozitivno.

Za to vreme Zemlja se pozitivno naelektriše.

Svetlost koju vidimo kao munju (grom) je električno pražnjenje između oblaka i zemlje. Da bi ona nastala, potrebno je da električna staza stigne do tla i pronađe mesto za „uzemljenje“. Kad se to dogoti, sevne munja.

Obično dolazi do negativnog električnog pražnjenja između oblaka i zemlje. U tom slučaju, donji deo oblaka naelektrisan je negativno (-), a zemlja pozitivno (+).

Električno pražnjenje u samom oblaku i između oblaka je najčešći vid električnog pražnjenja. Ovo pražnjenje iz oblaka ne dopire do zemlje, već samo vidimo munju, koja izgleda kao „traka“ koja na trenutak poveže dva oblaka.

Mnogo ređe dolazi do pozitivnog električnog pražnjenja, kada je donji deo oblaka naelektrisan pozitivno (+), a zemlja negativno (-).

 

Vodene pare ima u vazduhu stalno, nekad više nekad manje. Ako danas padne kiša, a sutra ogreje jako sunce, voda će brže isparavati i u vazduhu će biti mnogo sitnih kapljica vodene pare.

Vodena para se podiže, a kada naiđe na hladniji vazduh, te sitne kapljice počnu da se lepe jedna za drugu. Tada nastaju oblaci. Oblaci i nisu ništa drugo, nego sitne čestice vodene pare koje su se zalepile jedna za drugu i pretvorile se u male kapljice i ledene kristale. Ako nema dovoljno vodene pare u vazduhu, nema ni oblaka.

Prva grupa su visoki ili perjasti oblaci. Sam naziv nam govori da liče na perje. Nastaju smrzavanjem vodene pare i njihovim prelaskom u ledene kristale na visinama od 8-9 kilometara. Deluju nekako „nežno“ i svilenkasto, bele su boje i ne prave senku na zemlji. Obično se kreću sa zapada ka istoku i najavljuju prijatno vreme.

Srednji (visoko-slojeviti) oblaci, razvijaju se na visini od 3-5 kilometara. To su oni sivkasto-plavičasti oblaci kroz koje naziremo sunce i uvek se nadamo da ćemo ga ubrzo videti. To se obično ne dešava, jer su oni deo oblačnih sistema i daju slabe padavine.

Niski (slojevito-gomilasti) oblaci su vrsta niskih oblaka. Izgledaju kao krupne grudve sive ili bele boje i horizontalno su rasprostranjeni. Razvijaju se na visini od 1,5-2 kilometra. Ponekad se iz njih izlučuju slabije padavine.

Vertikalni ili olujni oblaci su sigurno najmanje omiljeni. Nastaju za vreme toplih letnjih dana iznenadnim nailaskom hladnog vazduha. Sastoje se od ledenih kristala i imaju oblik džinovskih kula. Razvijaju se na visini od 100-3000 metara, a iz njih se izlučuju jake kiše, a često i grad.

Svoje znanje o oblacima možete proveravati svakoga dana, dok šetate ili se vozite autobusom, idete u prodavnicu, gledate kroz prozor…

Izvor: Vikipedija

Kad je moj bratanac Steva prvi put kročio na tlo Kanade, imao je svega tri godine. Pošto deca u tom uzrastu brzo uče jezik, i on ga je odlično savladao. Prilagodio se, porastao, krenuo u prvi razred…

Nismo se videli nekoliko godina. Posle završenog prvog razreda, na letnjem raspustu, dođe Steva u Srbiju kod babe i dede.

Pričajući tako o svemu i svačemu, stigosmo i do škole. Mene je, naravno, interesovalo i kakva je škola, i šta ima u njoj i kakve su knjige i šta uče… I još mnogo toga. U nekom razgovoru o školi, pomenusmo i struju. Steva se pohvali i kaže:

„Učiteljica nam je rekla da je struju izmislio Edison“.

Ja pitam da li je pomenula još nekog.

„Ne“.

Dobro. Tu smo gde jesmo, znamo šta znamo. Ali, da mi ipak raščistimo neke stvari. Ko je izmislio „slabu“ struju, ko je izmislio „jaku“ struju, ko je Edison, ko je Nikola Tesla… Ko je ko, šta je šta…

Razjasnimo mi tu šta nije bilo jasno i Steva kaže da je razumeo. Seti se on i da je pored Nijagare video spomenik Nikoli Tesli (pored Nijagare ne prave spomenike bilo kome!) Ja mu na kraju, više u šali, kažem:

„Kad učiteljica sledeći put priča o struji, ti joj slobodno reci, da znaš i ko je izmislio ‘jaču’ struju“.

Na tome se završi.

Sledeće godine, za vreme letnjeg raspusta, Steva opet stigao u Srbiju. Opet priče o svemu i svačemu, pa i o školi. Pošto ga je nešto asociralo na Nikolu Teslu, seti se Steva šta to „važno“ treba da mi ispriča:

„Učiteljica je opet pričala o struji. Ja sam joj na kraju rekao: Edison je izmislio ‘slabu’ struju. Nikola Tesla je ‘jači’, jer je izmislio ‘jaču’ struju“. Da se zna!

To vam je valjda ta „balkanska žica“. A i ne kaže se slučajno u našem narodu: „Ko će za koga, ako neće svoj za svoga“. 🙂

Postoje slike koje možemo videti na različite načine. Informacije koje naš mozak dobija preko čula, pokušava da „prevede“ u neke smislene slike. Međutim, ponekad se mozak može i „zbuniti“ jer dobija informacije o oblicima koji se mogu prevesti kao različiti poznati predmeti.

Vidite li patku ili zeca?

Daske ili merdevine?

Uočavamo daske različitih boja i sliku šarene kante, ali sve te delove zajedno ne možemo spojiti u neku smislenu celinu. Naš mozak „prevodi“ da su to samo daske i da tu nema ničeg drugog. Međutim, ako stanemo na tačno određeno mesto, mozak informacije koje dobija „prevodi“ kao nešto drugo – šarene merdevine. (Postavka Naučnog centra u Torontu, 2007.)

Da li smo u „zemlji čuda“ ili je to optička iluzija?

U nekom loncu kuvaj pola čaše iseckanog crvenog kupusa sa čašom vode, sve dok voda ne postane crvena. Odlij bistru crvenkastu vodu i ohladi. Sipaj malo te vode u čašu i dodaj kašičicu sode bikarbone pa promešaj – boja postaje tamno zelena.

Zatim u to dodaj malo limontusa (ili malo više sirćeta) uz neprekidno mešanje dok boja rastvora opet ne postane crvena.

Šta se ovde dešava?

Kupus, baš kao i lakmus, ima različite boje u različitim sredinama: u baznoj je zelen, u kiseloj i neutralnoj ima crvenu boju. Možeš uzeti i deo vode dok je još zelena i pomoću limontusa dobiti prelepu crveno-roze boju. Ako kuvanjem ne dobiješ crvenu boju- ne sekiraj se! To znači da je kupus prskan! Uzmi vodu od kuvanja bilo kakvog kupusa. Ona će sa sodom dati lepu zelenu boju, a sa limontusom (ili limunom, ili sirćetom) lepu nijansu crvene.

Ako voliš boje, možeš uzeti male čašice i u svaku sipati po malo rastvora od kupusa, a zatim u različitim količinama: limontus, sirće, sodu-bikarbonu, smešu sirćete i vode…Dobićeš nijanse boja, od plavo-zelene preko narandžasto-crvene do lila- ljubičaste!

Ako ne možeš nabaviti lakmus papir, neka ti voda od kupusa posluži kao indikator za kiselu i baznu sredinu i za ostale oglede!

preko KUPUS UMESTO LAKMUSA.

Jedna od poznatih iluzija ovog tipa je tzv. iluzija zida Ričarda Gregorija.

Vodoravne (sive) linije su paralelne. Sve „cigle“ (crne i bele), na slici su okružene neutralnim delom (u ovom slučaju linijom sive boje), a te linije nam, zapravo, i stvaraju „problem“ prilikom percepcije jer izgledaju kao da su nakošene.

Ako pogledamo detalj slike (sa desne strane) videćemo jasno vodoravne sive linije između crne i crne „cigle“ i na spoju bele i bele „cigle“. Na mestu gde se spajaju crne i bele „cigle“, crta se ne vidi dobro, odnosno izgleda kao da je deo crne „cigle“.

Mozak u ovom slučaju, traži najjednostavnije rešenje, a to je, da postoje prave linije između slojeva i da su one nagnute na jednu stranu.

Kada bi se slike sasvim malo izmenile, percepcija bi bila sasvim drugačija. Pogledajte slike ovde, a zatim kursor prevucite preko slika.

Audio-vizuelna percepcija, takođe, može biti odlična!

Pogrešna percepcija boja ili nijanse jedne boje dovode do optičkih varki.

Optičku iluziju šahovske table objasnio je Edvard H.Adelson: kvadrati A i B su iste nijanse, iako nam ne izgleda tako. Mozak ovu sliku „shvata“ odmah kao trodimenzionalni prikaz i primenjuje tehnike kojima kompenzuje razlike u nijansama boja. Zbog kontrasta, svetla polja izgledaju svetlije nego što jesu jer su okružena tamnim poljima, i obrnuto, tamnija polja izgledaju još tamnija okružena svetlim poljima.

Ako pogledamo animaciju ove slike, uočićemo da na početku prikaza, vidimo da su polja A i B iste nijanse, ali nam samo posle nekoliko trenutaka ta polja izgledaju sasvim drugačije.

Animacija  slike šahovske table

Veoma zanimljive animacije optičkih iluzija zbog pogrešne percepcije nijansi sive boje možete pogledati ovde.

 

VARKE

Posted on: 8. aprila 2012.

Percepcija je nesvesni proces kojim mozak organizuje podatke dobijene iz čula i „prevodi“ ih, stvarajući tako neku smisaonu celinu. Percepcijom, na primer, različite mrlje boje vidimo kao određeni predmet, mnoštvo zvukova čujemo kao govor, kombinaciju različitih ukusa definišemo kao ukusno jelo…

Ljudsko telo nije savršeno i ponekad je podložno pogrešnom shvatanju sveta koji ga okružuje. Kad naša čula prime loše ili netačne podatke, mozak ih pogrešno izanalizira i pogrešno ih „prevede“. Može da se desi i da mozak, npr. zbog umora, primi tačne podatke, ali ih loše „prevede“.

Iz svih tih razloga, ponekad dolazi do pojava koje nazivamo iluzije ili varke. Najčešće su to optičke iluzije (optičke varke) i odnose se na pojave koje percipiraju oči. Postoje i iluzije za koje su kriva neka druga čula: čulo ukusa, mirisa, sluha, dodira.

Zašto mozak greši?

Razloga za greške ima mnogo: prethodna iskustva, želje, spoljašnji uticaji, bolest nekog organa, mozak istovremeno dobija različite informacije od različitih čula (npr. oko prima jednu informaciju, a istovremeno koža prima drugu koja nema veze sa prvom, pa dolazi do nerazumevanja primljenih informacija) i dr.

Mozak uvek traži model ili uzorak, tj. sličnosti sa kojima bi povezao ono što dobija kao informacije. Primajući deliće informacija sa različitih strana, mozak ih „prevodi“ i spaja u celinu.

I dok na ovaj način mozak u velikoj meri pomaže u svakodnevnom životu, ponekad se dešava i da prouzrokuje iluzije tj. varke, pa mi vidimo stvari (slike) na pogrešan način.

Tragovi koji ostaju na predmetima od linija („šara“) na našim prstima zovu se otisci prstiju. Jedinstveni su za svakog čoveka, što se može i dokazati ovim ogledom. Čak ni jednojajčani blizanci nemaju iste otiske prstiju. „Šare“ na prstima svakog čoveka, formiraju se u toku embrionalnog razvića, a na njih imaju uticaj nasleđe i spoljašnji faktori sredine.

Potreban materijal:

– mastilo

– jastuče za pečate

– papir

– lepljiva traka

– lupa

Postupak rada:

Najbolje je raditi u parovima.

Prstom treba dodirnuti jastuče za pečate na koje smo prethodno sipali nekoliko kapi mastila. Pomoćnik (iz para) će lepljivu stranu selotejpa staviti na taj (umazani) prst da se otisak „skine“ i zalepiće ga na parče papira. Onda se uloge zamene.

Pre nego što počnete da proučavate svoje otiske koristeći lupu, bilo bi dobro da se (iz praktičnih razloga), ruke operu. 🙂

Otisci se mogu i skenirati, a zatim prikazati preko projektora (uz dodatno uveličavanje), a nije loše ni organizovati „detektivsku“ igru memorije – pogledaju se svi otisci sa ispisanim imenima, a zatim se pogađa čiji je koji otisak.

Slika: 1

„Da li ste znali da je Čarls Darvin, osim za teoriju evolucije, zaslužan i za to što policija danas koristi otiske prstiju za identifikaciju ljudi? Dobro, nije Darvin to smislio, ali je za ovog velikog naučnika vezana zanimljiva anegdota o tome kako su otisci prstiju ušli u policiju.

Naime, škotskom hirurgu Henriju Foldsu, koji je radio u bolnici u Tokiju, dopala je neka starinska japanska grnčarija na kojoj su se videli otisci prstiju u glini. Posmatrajući ih, dr Folds se zainteresovao za ovu temu i neko vreme proučavao jagodice ljudi, a onda čak i majmuna, pa i drugih životinja i otkrio je veliku sličnost i neke pravilnosti.

Svoja zapažanja o tome kako izgledaju linijice na prstima japanskih muškaraca kao i Evropljana zapisao je u članku koji je 1880. godine objavljen u časopisu Nejčer. Folds bi skicirao linijice na papiru i uz njih beležio podatke „vlasnika“: boju očiju, kože i kose, pol, nacionalnost… U članku je predložio da se otisci beleže i čuvaju tako što se prst umoči u mastilo pa se ostavi trag na papiru, jer se na ovaj način dobijaju jasne linije. Probao je i sa ostavljanjem otisaka na staklu, ali su bili dosta bledi, mada vrlo precizni.

Folds je na osnovu svojih zaključaka, između ostalog, sugerisao kako bi otisci prstiju mogli da posluže u identifikaciji kriminalaca. I sam je, kako je naveo, pomogao da se razreše dva slučaja – u jednom je čovek, kradljivac, masnim prstima pipao staklo, a u drugom se penjao uz beli zid, ostavljajući tragove.

Kada se šest godina kasnije vratio u Veliku Britaniju, Folds je svoje ideje i predloge izneo Londonskoj policiji, ali oni nisu pokazali  interesovanje za njegovo otkriće. No, nije odustao. O svom metodu pisao je Čarlsu Darvinu. Ovaj je već bio previše star i bolestan da bi se time bavio pa je pismo samo prosledio svom rođaku Frensisu Galtonu, koji je bio vrlo zainteresovan za antropologiju

Galton se danas smatra jednim od najvažnijih ljudi kada je reč o ulasku otisaka prstiju u policijku istragu, jer je primetio kako se oni mogu klasifikovati u nekoliko grupa. Deset godina pošto mu je Darvin prosledio Foldsovo pismo, Galton je 1892. godine objavio knjigu „Otisci prstiju“, gde je dao precizan statistički model i izračunao kako je mogućnost da dve osobe imaju identičan otisak prsta 1:64.000.000.000″.

Iz teksta: „Linije otkrivaju“, Elementarijum, Centar za promociju nauke

Slika: 1

  1. Povećati vlažnost vazduha u prostorijama (koliko je to moguće).
  2. Dobro je češće se „prazniti“ dok je iskra mala da se ne oseti. Koristite svaku priliku da dodirnete radijator,  slavinu ili neki drugi metalni predmet.
  3. Umesto da prstom pipate nešto da se razelektrišete, uzmite neki metalni predmet u ruku (npr. ključ ili spajalicu), pa tim pipnite. Tako varnica skače sa metala na metal pa neće biti peckanja.
  4. Nosite što više odeće od pamuka i lana. Ne stvara se elektricitet, a i zdravije je.

  5. Ako u sobi imate tepih, a najčešće je tako, uzmite praznu čistu bocu s raspršivačem, sipajte kašiku omekšivača za veš u pola litre vode i poprskajte tepih i ćebe (trljanje tepiha i ćebeta bilo čime, ne „skida“ elektricitet, već ga još više stvara!)
  6. Kod mašina u kojima se suši veš mogu pomoći specijalne maramice i omekšivači.
  7. Pri ulasku u automobil, najefikasnije je ključem dotaći metalni deo, da se isprazni elektricitet iz tela, a ako više volite, možete kupiti i eliminator statičkog elektriciteta. Slika: Eliminator statičkog elektriciteta
  8. Postoji i posebna narukvica protiv statičkog elektriciteta kojom se prazni elektricitet iz tela kad je povežemo sa uzemljenjem. Slika: Narukvica protiv statičkog elektriciteta
  9. Postoje i specijalne antistatičke cipele i antistatičke podloge.
  10. U našim, amaterskim uslovima i mogućnostima, elementi i uređaji osetljivi na statički elektricitet se mogu zaštititi i uz malo pažnje i mera predostrožnosti:
    – pod prostorije u kojoj se radi sa osetljivim uređajima, ne bi smeo biti prekriven tepihom
    – odeća koju nosi onaj ko radi, trebalo bi da bude pamučna
    – na radnom stolu možemo da postavimo komad gume
    – ruke oprati mlazom hladne vode i obrisati pamučnom krpom neposredno pre rada sa osetljivim elementima i uređajima
    – na kraju, ipak treba dodirnuti nešto „uzemljeno“ da se isprazni eventualno nakupljeni statički elektricitet

Ko ne bi poželeo da ima ovakav šiz-friz?

Ja sam jednom imala priliku da napravim ovakvu frizuru, ali je trebalo da čekam jako dugo (bila je velika gužva zbog atraktivnosti frizure), pa sam odustala.

Sad mi je baš žao što nisam bila strpljivija. 🙂

 

Da li su ove ogrlice napravljene od istog materijala? 🙂

Tales je živeo oko 600 god. p.n.e. Rođen je u Miletu, gradu na obali Male Azije koje su naseljavali Jonjani (grčko pleme) i koje je, dugo posle Talesa bilo sedište ondašnje nauke, pre svega matematike.

Bavio se trgovinom, politikom, filozofijom, matematikom, astronomijom, tehnikom…

Još kao mlad pokazivao je veliko znanje. U njegovoj kući su se sastajali poznati trgovci, ali i ljudi koji su se interesovali za nauku. Vremenom se zainteresovao za egipatsku nauku i krenuo u Egipat. Od egipatskih sveštenika učio je geometriju, a od vavilonskih astronomiju. Vratio se u domovinu mnogo godina kasnije i organizovao svoju školu.

Smatra se „prvim grčkim naučnikom“, i s pravom zauzima mesto među sedmoricom mudraca. „Sedmorica mudraca“ ili „sedam filozofa“ kako su ih zvali u to vreme, bili su ljudi koje su i buduće generacije duboko cenile zbog njihove izuzetne mudrosti (u to vreme i dugo posle toga, nije postojala nikakva jasna granica između nauke i filozofije).

Jedno od prvih Talesovih otkrića iz fizike je to što je uspeo da predvidi pomračenje Sunca. Ušao je i u istoriju matematike teoremom koja i danas nosi njegovo ime.

Tales iz Mileta prvi je izveo niz eksperimenata u kojima je dolazio do pojave elektriciteta. On je primetio neka neobična svojstva ćilibara koji, ako se protrlja krznom, može da privlači lake predmete (perje, dlake, papiriće) i da proizvodi sitne iskrice. Iz tog perioda potiče i pojam elektron (ćilibar, jantar na grčkom znači elektron).

Tales iz Mileta tek počinje „bajku o elektricitetu“ koja će biti nastavljana vekovima kasnije.

Izvor: 1, 2. 3

Kada deci hoćemo da pričamo o elektricitetu, pominjemo i Talesa iz Mileta. Kada pomenemo Talesa iz Mileta, pričamo o ćilibaru, a onda kažemo i da je Tales iz Mileta živeo u Staroj Grčkoj, a taj ćilibar, to je na grčkom elektron… I onda dođe do zbrke. Da li se čovek zove Ćilibar, ili Elektron ili Tales ili kako već? Zato je možda najbolje da krenemo redom. Najstariji u toj priči je ćilibar.

Ćilibar ili jantar je okamenjena smola koja je nastala od izumrlog četinarskog drveta (Pinus succinifera). Stručnjaci razlikuju oko 350 vrsta ćilibara. U svim drevnim kulturama cenjen je zbog svojih osobina i lepog izgleda.

To je tvrd i lomljiv materijal i obično ima sjajnu površinu. Boja ćilibara varira od bele, preko svetlo-žute, crveno-braon do skoro crne. Može biti providan, ali i potpuno neprovidan. Topi se na visokoj temperaturi (oko375C). Ima ga u različitim delovima sveta: Estoniji, Litvaniji, Poljskoj i Nemačkoj, a najvijše u Rusiji gde se nalazi preko 90% svetskih rezervi ćilibara. Komadi ćilibara nalaze se od mrvica veličine 1-2mm, do „šipki“ dužine oko metar. Malo je velikih komada poznato, a jedan od najvećih i najtežih je pronađen poslednjih godina i težak je 150 kg. U pronađenim komadima ćilibara mogu se ponekad videti i okamenjeni ostaci drevnih insekata.

U svetu se najviše ceni Baltički ćilibar, koji je skoro sav od smole četinara. Star je oko 35 miliona godina, mada postoje primerci koji su stari i duplo više.

Ćilibar se smatra dragim kamenom i danas se od njega izrađuje nakit, a pošto su njegova nalazišta sve ređa, i cena mu stalno raste.

Slike preuzete sa: 1, 2

Kad je Nidza bio mali, igrao se k’o ostali – ili možda nije?

Priču o prvom susretu Nikole Tesle sa elektricitetom, mnogi već sigurno znaju. Pošto sam veliki poštovalac imena i dela Nikole Tesle ja ću je, ipak, još jednom ponoviti.

„Bio je suton. Pomilovao sam svog mačka i tada se dogodilo čudo od koga sam zanemeo. Moja ruka je izazvala pljusak praskavih varnica, a iznad mačkovih leđa se stvorilo polje svetlosti“.

Teslin otac, Milutin Tesla, smatrao je da je to ona ista pojava koja se stvara pri udaru groma, elektricitet.

Na kraju svega je svakako, najzanimljiviji Nikolin zaključak povodom ovog događaja. Nikola Tesla je tada postavio pitanje na koje će samo on znati da da odgovor:
„A ja sam očaran razmišljao:
Nije li priroda jedna ogromna mačka? Ako jeste, ko nju miluje po leđima. Tada sam imao tri godine, a čuda koja su dolazila bila su sve veća“.

„Čudesni“ mačak je bio prijatelj malog Nikole, bili su nerazdvojni, možda je i na taj način priroda htela da pokaže kako će otkrivati svoje najveće tajne onima koji budu voleli i cenili podjednako i ljude i životinje, kao što je to činio Nikola Tesla.

Izvor: Viva fizika

Deo Izložbe posvećen Teslinom stvaralaštvu počinje njegovom divnom „Bajkom o elektricitetu“, u kojoj on, s poetskim nadahnućem, prikazuje kako je ljudski um u toku istorije postepeno prodirao u tajne elektriciteta. „Bajka“ počinje od starogrčkog filosofa Talesa iz Mileta i njegovih razmišljanja o zagonetnim iskrama, koje se javljaju trenjem ćilibara, zatim opisuje vekove istraživanja sve do Džilberta, Franklina, Galvanija, Volte, Ersteda i Faradeja.

Grupa Teslinih patenata iz oblasti proizvodnje, prenošenja i korišćenja polifaznih naizmeničnih struja iz perioda 1887-1890. godine, predstavlja kamen temeljac epohe elektroenergetske današnjice. U ovim patentima zaštićena su otkrića indukcionog i sinhronog motora, generatora i transformatora višefaznih struja, načini vezivanja strujnih kola i niz drugih pronalazaka iz te oblasti. Patenti su ilustrovani interaktivnim modelom Teslinog prvog indukcionog motora za dvofazne naizmenične struje i mnoštvom fotografija.

Muzej Nikole Tesle (Mapa muzeja: „Bajka o elektricitetu“)

Kalcijum je mineral koji je neophodan za rast i zdravlje kostiju i zuba. Omogućava kontrakciju mišića, neophodan je za zgrušavanje krvi, prenos nervnih impulsa i zdravlje vezivnog tkiva.
Najviše kalcijuma nalazi se u kostima, gde čini glavni deo koštane mase. U telu prosečnog, odraslog čoveka ima oko 1,5kg kalcijuma.

Količina kalcijuma u našim kostima menja se sa godinama života. U toku prve godine života, kosti deteta imaju veoma malo kalcijuma i vrlo su savitljive. Ovaj mineral se stalno oslobađa iz kostiju, i u njih ugrađuje novi.

Deci kosti rastu, a istovremeno se povećava njihova gustina, pa je zato neophodno da ona uzimaju dovoljno vitamina D (upravlja resorpcijom i održavanjem ravnoteže kalcijuma i fosfora) i kalcijuma. Gustina kostiju se povećava i bavljenjem fizičkim aktivnostima (hodanje, trčanje, plesanje…).

Potrebe kalcijuma kod dece date su u tabeli:

Proizvodi bogati ovim mineralom su: mleko i mlečni proizvodi, kelj, konzervirana riba sa kostima, kikiriki, orah, semenke suncokreta, brokoli, karfiol, soja. Često je i kalcijum koji potiče iz vode značajan izvor.

Kalcijum se iz mleka mnogo bolje usvaja nego iz biljnih namirnica. Izuzetak su biljna hrana sa tamno zelenim listovima, kao što su brokoli, kelj i repa.

Više o kalcijumu i njegovoj ulozi u organizmu:

Značaj kalcijuma za zube i kosti

Slika je preuzeta sa iste veze.

Supstance koje se u malim količinama dodaju namirnicama i drugim prehrambenim proizvodima u cilju poboljšanja njihovih svojstava, zovu se aditivi. Dele se na prirodne i veštačke, a ima ih preko 350. Aditivi namirnicama menjaju sastav, kvalitet, aromu i dužinu trajanja. Od načina i količine aditiva koji se unose u organizam, zavisi i stepen njihove štetnosti, jer stručnjaci kažu da apsolutno neškodljivih aditiva – nema. Unošenje aditiva u većoj količini od dozvoljene, narušava normalnu razmenu materija u organizmu, može izazvati trovanje, ali i mnogo teže posledice.

S druge strane, za kvalitet namirnica mnogo je opasnije prisustvo pesticida i teških metala nego npr. korišćenje hemijskih aditiva. Najbolje je, sigurno, koristiti neprskano ili organski proizvedeno voće i povrće, uzgajano na što većoj udaljenosti od prometnih puteva i industrijskih centara.

U dozvoljene aditive ubrajaju se: antioksidansi, boje, konzervansi, zgušnjivači, aromati, začini i dr.

Antioksidansi

Antioksidansi su materije koje sprečavaju ili usporavaju oksidaciju hrane u kontaktu sa vazduhom, tj. sprečavaju da ona pocrni. Označeni su slovom E i brojevima od 300 do 321. Ako se upotrebljava vitamin C (E 300) nema štetnog delovanja.

Konzervansi

Sve ono što se dodaje hrani da bi sprečilo rast ili uništenje mikroorganizama smatra se konzervansima. Prirodni konzervansi su: kuhinjska so, morska so, šećeri i organske kiseline (jabučna, vinska, mlečna i limunska).

Hemijski konzervansi su određena sintetička jedinjenja, koja sprečavaju kvarenje prehrambenih namirnica i produžavaju im rok upotrebe. Obeleženi su slovom E i brojevima od 200 do 299.
U domaćinstvu od hemijskih konzervanasa za pripremu zimnice najčešće se koristi dodatak koji se i prodaje pod imenom „Konzervans“. Osetljivim osobama, ovaj dodatak može da smeta i u minimalnim količinama.

Boje

Boje se dodaju u različite namirnice, jela i proizvode. Mogu biti prirodne (organske) i veštačke (sintetske) boje. Na proizvodima su označene slovom E i brojevima od 100 do 199.

Prirodne boje su bezopasne po zdravlje ljudi, jer potiču iz prirodnih izvora (cvekla, šargarepa, bundeva, kajsija, jagode, borovnica…) Dozvoljene prirodne boje su: hlorofil (zelena), karotin (žuta), karamel (smeđ, tamnosmeđ) i dr.

Emulgatori

Emulgatori se koriste za povezivanje dve ili više mešavina (sastojaka) koje se međusobno ne mogu mešati (npr. masnoća i voda u majonezu i kremovima). Označeni su slovom E (brojevi od 322 do 452). Najčešći je lecitin E 322, prirodni sastojak koji se dobija od žumanca.

Zgušnjivači

Koriste se za zgušnjavanje vodenastih mešavina. Oni čine želee i pudinge kremastijim. Označeni su slovom E (brojevi od 453 do 619). Najčešće se dobijaju od kukuruza i krompirovog skroba i relativno su bezazleni.

Aromati

Aromati se drugačije zovu „pojačivači ukusa“ i upotrebljavaju se da bi namirnicama ili hrani dali intenzivniji ukus. Označeni su slovom E i brojevima počev od 620.

Začini

Najveći broj začina su proizvodi biljnog porekla, karakterističnog mirisa i ukusa ili boje. Dodaju se prehrambenim proizvodima i alkoholnim i bezalkoholnim pićima radi postizanja odgovarajućeg mirisa, ukusa, boje ili radi svarljivosti.

Poslednjih godina, zime u mom gradu su bile prilično tople. Malo je snega padalo, temperatura se spusti stepen-dva ispod nule, deca iskoriste neki dan za sankanje i dok „dlanom o dlan“, a zima već prošla. Činilo nam se, ponekad, da zima kraće traje nego nekada.

Ove godine je bilo drugačije. Verovatno se svi još sećaju onog snega od pola metra, onih neprohodnih ulica i trotoara, klizanja po ledu i svega ostalog što nam je zima donela.

Prvo smo se obradovali zimskim čarolijama, ali kada je i temperatura pala na -23 počele su naše muke. Sneg na krovu zgrade pola metra, oluci zaledili, voda kaplje sa poslenjeg sprata, napravila se ledenica od vrha zgrade do drugog sprata. Srećem komšije po hodniku i svi pričaju istu priču – sneg, ledenice, kaplje, prokišnjava…

Dođe jedan dan komšinica sa poslednjeg sprata i priča:

„Već noćima ne spavam. Prokišnjava mi plafon u sobi, a u kuhinji haos. Kaplje kao iz česme. Stavila sam kofu ali čim se malo napuni, počinje da pršti na sve strane. Upropastiće mi parket, znate da sam ga prošle godine sređivala… Po ceo dan prosipam vodu, a noću ustajem na svaka dva-tri sata da ispraznim te šerpe i kofe…“

Izjada se nama komšinica, mi je utešimo, smirimo i počnemo da razmišljamo kako da rešimo problem. A onda… Nauka uzme stvar u svoje ruke!

Trebalo je da se pronađe nešto što sakuplja vodu sa plafona, a što ne prska okolo.

Plan je bio sledeći: stavimo stolicu na sto, na stolici korito, u koritu manja posuda, jedan kraj creva u posudi, drugi u koritu… Zakon spojenih sudova – rešenje problema!

To je izgledalo otprilike kao na slici koju sam nacrtala. Korito na mojoj slici je providno, ali to je samo zato da bi moglo da se vidi šta se u njemu dešavalo. Možda će nekom izgledati smešno (sada je i meni smešno!), ali problem je na ovaj način bio u potpunosti rešen. Voda pada u malu posudu i stalno je dopunjava, a crevom se ta voda prebacuje u korito tako da posuda nikada nije puna. Malo prska, ali ne na parket!

Postavimo mi svu tu „skalameriju“ i odemo. Prođe jedan dan, ona se ne javlja i ne pojavljuje. Sledećeg jutra, stiže komšinica Mileva ozarena i kaže: „Nisam verovala da će to funkcionisati. Ženo, slatko se naspavah noćas!“ 🙂

Žvake su velikom broju ljudi zabavna zanimacija – dok služe svojoj osnovnoj svrsi, to jest, žvakanju. Ima i onih koji vole da žvakama gađaju nekog ili da nekome podmetnu žvaku na koju će ovaj sesti, a ima i onih koji nemaju nameru da bilo šta podmeću, ali ni dovoljno kulture da žvakaću gumu koja im je dosadila bace na za to predviđeno mesto (ako postoji neko ko to ne zna, mislimo na kantu za otpatke), već je bace gde stignu. Onda se, recimo, vama desi nezgoda da sednete na bačenu žvaku, i to još u omiljenim farmerkama, ili se naslonite na mesto na koje je neko zalepio žvaku. E, tu nastaju muke.

Naravno, ne želite tu lepljivu stvar koju je ko zna ko muljao po ustima ni na jednom delu svoje garderobe. Ipak, „mala gadost“ može da se pokaže prilično teškom za uklanjanje. Vi je stružete i stružete, pokušavate da ne ulepite i prste tom ljigavom lepljivom masom (kao i da ne razmišljate ko ju je držao u ustima, bljak!), ali, mada delove uklanjate, delovi i ostaju. Joj, kako je se otarasiti? Ima li neki jednostavan način? Ima!

Za početak, komad garderobe sa žvakom stavite na hladno mesto, najbolje u frižider (da, znamo da farmerke u frižideru zvuče kao šašava ideja). Ostavite neko vreme farmerke u frižideru, dovoljno da se žvaka ohladi i skroz stvrdne. Tada će postati porozna i biće prilično lako ukloniti njen veći deo. Može se desiti da malo ostane, kao i da vam ostane fleka. Tada – pravac kupatilo (ako već niste u njemu), uzmite četku za pranje veša i nakon nešto struganja uspešno ćete ukloniti fleku.

Posle toga ne bi bilo loše da taj komad garderobe i operete – i ponovo ćete moći da uživate u nošenju omiljenih farmerki, majice, ili o čemu li se radilo. Kako i nekome drugome ne biste naneli sličnu neprijatnost, a i zbog kulture, nemojte ni vi žvaku bacati gde stignete, niti je samo ispljunuti, već koristite kantu za otpatke.

Tekst preuzet sa: http://goo.gl/vU8fS

Italijanski umetnik Mauricio Savini već deset godina pravi različite skulpture od žvakaćih guma. Materijal koji, svakako, nije uobičajen u svetu umetnosti, ali se i pored toga, popularnost njegovih skulptura povećava i cene nekih od njih dostižu i 60 000 dolara. Sa druge strane, lako dostupan materijal, koji se lako seče i oblikuje, kao i glina.

Za svaku od svojih skulptura, Mauricio Savini koristi hiljade žvakaćih guma, i to onih koje su dobro sažvakane.

Kako ih sakupi, nije poznato…

Slike preuzete sa: http://goo.gl/uS6PQ

ŽVAKA

Posted on: 24. marta 2012.

Žvakaća guma je omiljen proizvod miliona stanovnika zemlje. Uz to, izbor se iz godine u godinu povećava  – slatke, voćne, kisele ili ljute, sa dodatkom ili bez šećera, raznih oblika, boja i ukusa…Po nekim mišljenima korisna, po drugim – štetna. Iako je danas veoma popularna, žvaka nije proizvod modernog čoveka.

Potreba ljudi da nešto žvaću potiče još od davnina, uglavnom iz istih razloga: da se zavara glad, osveže usta i dah, kao zubna higijena… Poznato je da su još Stari Grci žvakali svojevrsnu žvaku napravljenu od lista mastike. Za „žvake“ su znali i drevne Maje i Indijanci i u te svrhe su uglavnom koristili plodove i listove biljaka.

Prve žvakaće gume pojavile su se 1848. godine i bile su napravljene od soka omorike, ali njihova prodaja nije išla baš najbolje. Kasnije, dodavanjem šećera, žvaka je postala popularnija, a pronalaskom žvakaće gume od koje se prave baloni, postaje pravi hit.

List „Njujork san“ je davne 1890. pisao: „Novotarija se tako proširila da je nemoguće sresti ženu ili muškaraca koji ne žvaću, u pozorištu, u crkvi, u tramvaju, na ulici, i to uprkos tome što je žvakanje, u suštini, vulgaran užitak, naročito u javnosti. Otkriva loše manire, oduzima dostojanstvo“.

Pravi događaj predstavljala je i prva ružičasta žvaka, napravljena 1928. godine dodavanjem roze boje u smesu za pravljenje ovog proizvoda.

Popularnost koju ima vekovima unazad žvakaća guma sačuvala je sve do današnjih dana. Samo u SAD, danas se proizvodi i kupuje više od hiljadu vrsta.

Ovoj igri smo dali naziv „Čik pogodi“. Jedini „materijal“ koji je potreban za nju su različiti, kratki zvuci koje sam pronašla na Internetu, a kojih zaista ima u velikom broju.

Igra se sastoji u tome da deca pogode na koji nacin nastaje zvuk koji će čuti…

Ja sam ih dodavala u prezentacije (odlični su za „zagrevanje“), ali se mogu pustiti i na kasetofonu, efekat je potpuno isti.

SOUND1     SOUND2     SOUND3     SOUND4     SOUND5

Preuzeti su sa ove veze: Partners In Rhyme

Možemo se prisetiti i razlike između zvuka i tona.

Musicograma – El vals de las Flores

 

 

“Nauka je teška igra“, reklo je neko dete. Koliko je kao igra nauka zaista “teška“ deci, a koliko odraslima? Kome zapravo nedostaje energija i entuzijazam za eksperimentisanje – da li deci ili njihovim nastavnicima i roditeljima? Pretpostavljam da je ta “igra“ mnogo teža odraslima koji se, većinom, pri samom pomenu nauke “uplaše“ i odmahnu rukom kao da kažu da je to isuviše komplikovano ili imaju loše iskustvo vezano za neku od nauka iz svog školovanja.

Ali ima i onih koji znaju i više i bolje ili možda razumeju važnost onoga što sam ja nazvala „naukicom“. O jednoj uspešnoj saradnji kolege i roditelja sa predškolskom ustanovm, možete pročitati u članku „Mini festival nauke u vrtiću“

Nijagarini vodopadi nastali su krajem poslednjeg ledenog doba, pre oko 12500 godina. Topljenjem velikog glečera voda iz jezera Iri potekla je prema severu i oblikovala današnje jezero Ontario.

Nijagara, što znači „voda koja grmi“, naziv je koji su ovom vodopadu dali američki Indijanci. Danas, Nijagarini vodopadi predstavljaju prirodnu granicu između SAD i Kanade. Od jezera Iri reka Nijagara mirno teče gotovo 56 kilometara. U blizini jezera Ontario pretvara se u brzake koji užurbano jure, a zatim se voda gromoglasno strmoglavljuje sa visine od 55 metara.

Ostrvo Goat reku deli na dva dela: američki vodopad se preliva u ravnoj liniji širine oko300 m, a kanadski vodopad Potkovica je dvostruko širi i, kako mu ime govori, ima oblik potkovice.

Ono što slapove čini zadivljujućim jesu prekrasne boje. Kad je sunčano, iznad slapova se, zbog hiljadu kapljica vode što pršte kroz vazduh, stvara prekrasna duga koja pokriva gotovo celu potkovicu.

Nijagarini slapovi popularna su turistička destinacija, ali i izvor za proizvodnju električne energije. Tamo je 1893. godine otvorena prva svetska hidrocentrala, za čiju je gradnju uveliko zaslužan Nikola Tesla koji ju je osmislio.

VODA

Posted on: 18. marta 2012.

  • Svetski dan voda obeležava se svake godine 22. marta. Taj dan je usvojen rezolucijom UN-a u decembru 1992. godine. Već od 1993. godine ovaj dan je počeo da se obeležava i vremenom značaj ovog dana je počeo da raste.
  • Po odluci Generalne Skupštine UN, u periodu od 2005.-2015. biće sprovedena akcija „Voda za život“. Ovom akcijom Ujedinjene nacije žele da podsete na važnost zaštite voda i na nedostatak vode za piće u mnogim krajevima sveta.
  • Voda izvire iz dubine zemlje, a ti izvori toliko su duboko u zemlji da su zaštićeni od zagađivanja i bilo kakvog direktnog uticaja sa zemljine površine. Zato je voda koja izvire iz zemlje vrlo čista i često lekovita.
  • Globalna upotreba vode: poljoprivreda 70%, industrija 20%, upotreba u domaćinstvima 10%.
  • Manje od 1% ukupne slatke vode na svetu raspoloživo je za direktnu upotrebu.
  • Najkvalitetniju vodu imaju: Finska, Kanada i Novi Zeland.
  • Naučnici su dokazali da čovek koji popije dve čaše vode pre svakog obroka, brže gubi kilograme nego ljudi koji piju pojedine preparate za mršavljenje.
  • Posledice nedovoljne hidracije mogu biti umor, smanjena opreznost i problemi sa koncetrisanjem. Dokazano je da čak i najmanji nedostatak vode pogoršava kognitivne sposobnosti kod čoveka.

novembar 2017.
P U S Č P S N
« feb    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  

Unesite svoju adresu e-pošte da biste pratili ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte.