naukica

Archive for the ‘IZ ŽIVOTA NAUČNIKA’ Category

Godina 1870, dr Josif Pančić

„…Da vam što prozborim o našim šumama, da vam pokažem njihovu važnost za život naš, za naše zdravlje, za svukoliku našu radnju i promišljenost, a to činim u toj poglavitoj nadi, da će se od sada o našim šumama mnogo više i ozbiljnije promišljati.

…Korist je od šuma, što nam čiste vazduh koji dišemo i koji nam je za život isto tako potreban kao i hleb. Kome nije poznato ono prijatno čuvstvo, koje nas obuzima kad na žarkom danu u šumu stupimo, grudi nam se šire, glava se bistri, niz umoreno telo struji neka nova snaga i po odmoru od kratkoga časa povraćamo se opet u stanje da možemo svoj put ili svoju radnju produžiti.

…Velika je korist od šuma, što one zadržavaju silu vetrova. Vazduh gonjen tim vetrom rashladi se, biva gušći u putu svome preko visokih brda i valja se udvojenom težom niz ogolićene strane, a popušta tek onde od svoje sile, gde mu kakva šuma na put stane.

…Ne manje važna je ona korist, što nas šume čuvaju od poplave. Voda koja kišom na šumoviti predeo pada, zadržava se većim delom na lišću, granama i stablu od drveća i na onoj mahovini ili drugim biljkama, kojima je u šumi zemlja obrasla, a bezbrojne cevčice na površini svekolikog tog raića upijaju uz tu vodu i druge svakojake stvari i obraćaju sve to ili na svoje organičke potrebe da rastu, dok se ona po zakonu teže polako kroz zemne slojeve ne provere, i tu kao veći ili manji izvor na vidik ne izađe.

…A šta biva sa vodom, koja iz oblaka pada na kamen ili na golu zemlju? Ona teče, ničim nezadržana, obično vrlo velikom brzinom niz brdske strane ruši sve što joj se na putu nađe i snosi lom i kamenje u niža, pitomija mesta. Teško stadu ili selu, koje se takovoj bujici na putu zadesi, neizbežne su joj posledice smrt i pustoš.

…Još su nam šume od prevelike koristi tim, što usmeravaju žegu i ciču i što od njih zavisi raspoređenje vlage na zemlji. Krajevi, gde ima mnogo šuma, obično su hladniji od onih što su goli.

…Gde su šume i gola mesta srazmerno podeljena, tu vlada ona temperatura koja je kom pojasu prirodna. Gola se zemlja brže i jače zagreje od sunčane toplote. Nema toga koji ne uviđa, da se u gustom hladu šuma skuplja voda u izvore, potoke i rečice, i da šume zadržavaju silu vetrova i bujica.

…A da bi mogli šume da sačuvamo i da osiguramo sebi sve koristi koje od njih imamo, potrebno je da šume poznajemo…

Izvor: Revija „Šume“

Godina 1928.

Aleksandar Fleming, bakteriolog, u svojoj laboratoriji pokušava da pronađe način da uništi neke od bakterija koje izazivaju bolesti. Iza njega su već pronalasci koji suzbijaju širenje bakterija, ali ne u potpunosti, zbog čega on, nastavlja svoja istraživanja.

Petrijeva-soljaRadio je danima do kasno u noć. Jedne večeri izašao je iz svoje laboratorije, zaboravivši da poklopi jednu od petri šolja u kojoj su bile bakterije – stafilokoke. (na slici – petri šolja)

I to što je jedna od posuda u laboratoriji ostala nepoklopljena, omogućilo je ovom naučniku da dođe do otkrića važnog za čitavo čovečanstvo.

Šta se zapravo dogodilo?

Soba u kojoj je Fleming radio bila je vlažna i memljiva. Spore domaće buđi, kojih je bilo u vazduhu, dospele su do bakterija stafilokoke u nepoklopljenoj šolji. Kada je naučnik ponovo došao da radi, nije mu promaklo da na nekim mestima u posudi bakterija više nema. Ubrzo je utvrdio da tečnost u kojoj je rasla buđ, može da zaustavi množenje stafilokoka. Supstancu iz tečnosti Fleming je nazvao penicillin.

alexander-flemingAleksandar Fleming

Nakon ispitivanja penicilina na miševima, Fleming 1931. prekida dalji rad, ubeđen da penicilin  ne može biti efikasan kod ljudi.

Desetak godina kasnije, profesori Hauard Flori i Ernest Čejn nastavljaju Flemingova ispitivanja. Oni su uspeli da izoluju čist penicillin iz buđi i dokažu da ovaj lek uspešno uništava bakterije i u organizmu čoveka. 1942. godine izlečen je prvi pacijent upotrebom penicilina.

Flemingovo otkriće jedno je od najvažnijih u istoriji medicine.

A.Fleming, H.Flori i E.Čejn zajedno su dobili Nobelovu nagradu za medicinu 1945. godine.

Milutin Milanković (1879 — 1958), bio je srpski inženjer, klimatolog i astronom. Poznat je po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene, a poznata je pod imenom „Milankovićevi ciklusi“.

milan1Početkom 20. veka postao je prvi srpski doktor tehničkih nauka. Kasnije je svoja interesovanja usmerio na proučavanje solarne klime i planetarnih temperatura.

Centralno mesto u njegovom radu zauzima delo „Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba“, koje je 1995. godine proglašeno od strane ruskih i američkih naučnika kao jedno od najznačajnijih naučnih dela dvadesetog veka.

Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu dao još niz doprinosa kako proučavanju klimatologije, pomeranju polova i promeni Zemljine površine u njenoj milionima godina dugoj istoriji, tako i u statici i građevinskim proračunima. Uradio je i predložio, i reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara pod nazivom „Milankovićev kalendar“.

Kada vam ova novčanica dospe do ruku (možda ne tako često, ali ponekad se dešava!) setite se da je na njoj lik Milutina Milankovića.

novccanica-foto-D-CHIRKOVViše o životu i radu Milutina Milankovića možete pročitati ovde.

Ruso je svog Emila zamišljao zdravog, krepkog i robusitog, a Milanov MIlutin bio je slabunjav, mlitav, bolešljiv, sasvim različit od svoje braće i sestara. Dok su ona uveliko spavala slatkim snom, gledao je on u polutamu spavaćih soba osvetljenih škiljavim kandilom, i zidao u njoj kule i gradove. U tim večernjim časovima njegovi roditelji u staramajka igrali su obično karata i zavirivali s vremena na vreme u spavaću sobu da vide da li je zaspao, pa da i oni legnu, jer su znali da kad jednom zaspi, ne mogu ga više topovi razbuditi.

Jedne večeri, kada otac vide da još uvek ne spavam, zamota me u jorgan i donese me u trpezariju da i ja igram karata. To behu mađarske karte, ukrašene ličnostima iz legende Vilhelma Tela. Ja sam ih već pre toga često zagledao i ljubopitljivo se raspitivao kod mlađih kako se koja od njih zove.

Kada mi sada otac rastumači pravila igre i jačinu svake karte, počeh da igram sa svojim starijima i dobih odmah prvu igru.

„Jao, naopako!“ zakuka moja majka, „Sin će da mi bude kartaš!“

Sutradan preduze otac da ispita uzroke mog kartaškog talenta.

„Hajde“, reče, „da te naučim brojati!“

„Pa, znam!“

„Kako, znaš?“

„Evo da ti pokažem!“ I ja mu izbrojah do dvadeset.

„Ko te je učio?“

„Niko. To se razume samo po sebi“.

„A znaš li da brojiš dalje?“

„Ne znam, nije mi bilo potrebno“.

I otac mi za nepun sat rastumači decimalni brojni sistem i nauči me da brojim do hiljade, pa do miliona.

milion

Idućeg dana rasprostre po svom pisaćem stolu razne novčanice i sitne pare kakve su se onda u Austriji upotrebljavale: krajcare, bugere (Buger, četiri krajcare), seksere (Sechser, deset krajcara) i forinte. Kada mi rastumači njihove vrednosti, baci preda me jednu forintu, dva seksera, jedan buger i tri krajcare i zapita me koliko je to.

Zagledah se u te pare, zgrabih prvo forintu, pa jedan sekser, pa drugi, pa buger, pa krajcare i izbrojah 100, 110, 120, 124, 125, 126, 127 krajcara.

Iznenađen time, otac me povede kod majke, koja je ležala u postelji, a pored nje novorođenče, moj najmlađi brat Bogdan, da je obraduje svojim đakom i da pred njom ponovim prebrojavanje novaca u jednoj drugoj, težoj kombinaciji.

Ovaj događaj spominjem zbog toga što sam u stanju da dosta tačno odredim njegov datum. Moj brat Bogdan rodio se 12. januara 1885. godine, pa se opisani doživljaj desio najviše deset dana docnije, koliko je moja majka ležala u krevetu posle svakog poroda.

Idućeg dana pokaza mi otac petice, desetice, stotinarke i hiljadarke i nauči me računati sa njima. Tako mi ni milion nije bio više maglovit pojam, već opipljiva činjenica: hiljada hiljadarki.

Tako sam stekao svoja prva znanja iz matematike. Brojanje do dvadeset stekao sam neosetno iskustvom, a brojanje do miliona logičnim rasuđivanjem. I ono kao da je odraslo u meni samo od sebe, a otac ga poveo na postupaonicu, pa da korača dalje, bez ičije pomoći i bez znanja nauke o rasuđivanju, logike, koju nisam nikada učio, niti ikada osetio da mi je bila potrebna.

Iz knjige „Sećanja“ Milutin Milanković

Jednoga dana otac donese iz biblioteke dugu svesku narodnih pesama prvog Vukovog izdanja i poče da mi čita: „Vino pije Musa Arbanasa u Stambolu u krčmi bijeloj“, tumačeći mi pri tome sve što mi je bilo nepoznato. Gutao sam svaku reč te pesme i uživio se svom dušom u nju i u događaje što ih ona tako živo predočava. Kada dođe red na ono mesto gde se priča kako izvedoše Marka pred cara, kako ga je ubila memla od kamena i kako je pocrneo kao kamen sinji, briznuh u plač i jedva se stišah.

Otac produži čitanje. Dođe na red: „…suva drenovina sa tavana od devet godina. Kad je Marko steže u desnicu, iz nje dvije kaplje iskočiše. – Pa kad ode u primorje ravno; sve se skita, a za Musu pita. Te zamete kavgu s Deli Musom“.

Pri slušanju tih mesta sav sam treperio, srce mi se pope u grlo i smiri tek pri srećnom završetku dvoboja Markovog sa Musom. Onda zamolih oca da mi pesmu pročita još jedanput.

„Neću“, reče mi on, „jer ćeš da plačeš“.

„Pa neću!“

I otac poče iznova da čita pesmu. Ja je proživeh još jedanput, sa još većim učešćem. Kad otac stiže na ono kritično mesto, ja stisnuh zube, ali bujica suza pojuri mi niz obraze. Otac me pogleda prekorno, ali mu ja, više rukama no jecavim glasom, dadoh znak da čita samo dalje. I, zaista, čim stigoše tri berbera mlada, „jedan mije, drugi Marka brije, a treći mu nokte sarezuje“, moj plač pređe u sladak smeh.

markoSutradan mi otac na moju molbu pročita istu pesmu još dva puta, uz moje propisno jecanje. Dan iza toga saopštih mu da celu pesmu znam naizust: preslišao sam se sinoć u krevetu. Kada je, zaista, pred ocem ponovih, a pri tome posle pitanja carevog: „Jesi l’ djegod u životu Marko?“, izgovorih tužnim glasićem: „Jesam cale, ali u lđavu!“ otac me, onako slabačkog, pogleda, a suze mu  navreše na oči.

Za kratko vreme znao sam naizust još i ove narodne pesme: Uroš i Mrnjavčevići, Smrt Kraljevića Marka i Car Lazar i carica Milica. To su, sa onom prvom, četiri najlepše pesme naše narodne poezije, dela pravog pesničkog genija, koje svojom sadržinom i pesničkom lepotom daleko odskaču od svih ostalih naših narodnih pesama.

Te pesme lako sam naučio napamet, jer pesme su svojom utvrđenom metrikom stvorene za to da se mogu tačno pamtiti. Ostvald stavlja tu odliku pesama iznad njihove estetske spoljašnjosti. I iskustva mog detinjstva govore u tom smislu. Lepotu naših narodnih pesama uvideo sam tek docnije, ali ritam deseterca osetio sam jasno već u svojoj šestoj godini, i on mi je omogućio da ih lako zapamtim recitujući ih, i nisam se nikad ogrešio o taj ritam.

Iz knjige „Sećanja“ Milutin MIlinaković

Istorijski sukob između Nikole Tesle i Tomasa Edisona, ostao je zabeležen kao čuveni „Rat struja“…

Tomas Edison i Nikola Tesla bili su, bez sumnje, veliki  izumitelji, svaki od njih maestralan u svom polju. Jedina sporna stvar u vezi sa ovom tvrdnjom je zapravo nedoumica oko toga ko je, od dvojice velikih ljudi, bio bolji u svom poslu i ko je dublje izmenio način na koji čovečanstvo živi. Ovakva dilema bi se, svakako, mogla izbeći ukoliko bi se Edison posmatrao iz perspektive biznismena, a Tesla gledao očima nauke. Međutim, ono što je izazvalo sukob dva velikana bila je upravo Edisonova velika potreba da ostane kredibilan izumitelj i stavi se u kategoriju naučnih genija, poput Tesle, bez ikakve indicije da će se zadovoljiti slavom i uspehom u poslovnom svetu.

Ipak, koji je razlog istorijskoj netrpeljivosti između dva velika čoveka i isto tako pasionirane podele među njihovim obožavaocima?

Rat struja

Kada je Tesla 1884. godine doputovao u Ameriku, spreman da pokaže svetu svoje ideje i pronađe finansijere za svoje projekte, postao je upravo Edisonov pomoćnik. Nakon što se pokazao kao izuzetan stručnjak i nakon što je uspešno rešio mnoge probleme u kojima se firma nalazila, Tesla je od Edisona dobio veoma primamljivu ponudu. Naime, Edison mu je ponudio 50.000 dolara, što je ekvivalent današnjem milionu, za kompletnu rekonstrukciju i redizajn generatora za jednosmernu struju.

ntOvako velikodušna ponuda jeste izazvala određenu skepsu, imajući u vidu da je Edisonova kompanija bila poznata po škrtosti, ali Tesla je ipak počeo da obavlja posao najbolje što je mogao. Godinu dana kasnije, nakon uspešno obavljenog posla koji je kompaniji doneo prosperitet, Tesla je zatražio obećani novac. Edison mu je na to odgovorio: “Tesla, Vi ne razumete američki smisao za humor.” Kao alternativu, ponudio mu je povećenje nedeljne plate za 10 dolara. Tesla je momentalno dao otkaz.

Nekoliko godina kasnije, Tesla je predložio sopstveni koncept, naizmeničnu struju, kao neuporedivo praktičniju, čistiju, bezbedniju i isplativiju opciju nacije u rešavanju problema elektrike. Umeo je svoj stav da argumentuje i demonstrira na način koji mu je doneo sopstvenog finansijera, čuvenog Džordža Vestinghausa, sa čijom je pomoći i podrškom dobio priliku da testira naizmeničnu struju na impresivnim Nijagarinim vodopadima. Dokazano je da je Teslina struja superiorna u odnosu na Edisonov izum, što je Edisona primoralo da se okrene brutalnim i neetičkim sredstvima ne bi li omalovažio i osujetio senzacionalni uspeh novootkrivene struje.

Otpočeo je “Rat struja”. Ovo je uključilo čak i javna pogubljenja životinja od strane Edisona, gde je pokušavao da uveri narod da je naizmenična struja opasna po život i izuzetno nebezbedna. Najpoznatiji primer Edisonove kampanje bilo je pogubljenje jednog cirkuskog slona Teslinom strujom radi ilustracije njenih, navodno, nekontrolisanih osobina. Edison je uspeo da izlobira i isprovocira konstruisanje prve električne stolice, ne bi li ponovo pokušao da dokaže koliko je naizmenična struja opasna po život, pa je po prvi put u Americi smrtna kazna izvršena upravo na ovaj način.

Dve ambicije

Tomas Edison je, osim kovanice o “1% talenta i 99% rada”, tvorac mnogih stvari koje svakodnevno koristimo ni ne razmišljajući o njihovom nastanku. Neke od njih su izdržljiva i trajna sijalica, mehanički fonograf – preteča gramofona, filmska kamera, baterija, kao i motori na jednosmernu struju. Edison je bio vrhunski biznismen, čovek koji je imao talenat da prepozna i iskoristi apsolutno svaku poslovnu priliku koja bi se ukazala, ponosni vlasnik “šestog čula” u poslovnom svetu, osoba velike harizme, patološke ambicije i epske upornosti. Njegova plodna karijera za njim je ostavila 1.093 američka patenta koja glase na njegovo ime, veliko bogatstvo i istorijsko ime. Između ostalog, Edison je bio poznat i po svojoj okrutnosti u nameri da se izbori i sačuva  reputaciju za sebe i svoje izume.

S druge strane, Nikola Tesla je bio ono što bi današnji stereotipi opisali kao “ludog naučnika”. Teslini izumi bili su onoliko ingeniozni koliko je velika bila Edisonova ambicija, a ono što je njegovu zaostavštinu konačno osudilo na komercijalni neuspeh, bila je činjenica da je Teslino vizionarstvo otišlo suviše daleko ispred vremena u kom je živeo, tehnologije kojom je raspolagao i evolucijom svesti društva koje ga je okruživalo. Teslina najveća tekovina svakako je naizmenična struja, koju je usavršio i komercijalizovao. Pored motora na naizmeničnu struju, otac je i mnogih drugih izuma, poput indukcionog motora, bežičnog prenosa električne energije, radia, gromobrana, obrtnog magnetnog polja. Mada je i sam bio veoma poznat i cenjen naučnik, njegova popularnost  temeljila se na spektakularnim nastupima u kojima je, kroz eksperimente koje je izvodio, pokušavao da demonstrira inventivnost i impresivnost svojih otkrića. Novac koji je zarađivao, davao je i trošio na izvanredno skupu opremu za svoja dalja istraživanja, pa je, u 87-oj godini života, umro u velikom siromaštvu i velikim dugovima, usamljen, u njujorškom hotelu “Njujorker”.

Tomas Edison je, tokom svoje karijere, imao praksu otkupljivanja tuđih patenata i objavljivanja istih pod sopstvenim imenom. I ako je i danas najpoznatiji po otkriću sijalice, to, zapravo, nije potpuno tačno i mogu mu se odati zasluge jedino za patentiranje sijalice koja je dovoljno izdržljiva za dužu upotrebu, ali nikako za originalni koncept. Sijalicu je izumeo Džozef Svon, koji ju je ugrađivao u engleske domove godinama pre nego što ju je Edison proglasio svojim izumom. Kada je Svon konačno tužio Edisona i dobio spor, Edison je bio prinuđen da Svona proglasi partnerom i novcem izgladi čitavu aferu. Ovaj istorijski primer vremenom je postao simbol nepoverljivosti ka Edisonovoj izumiteljskoj kredibilnosti i samo je ustoličio opšti stav o tome da je, među Edisonovim izumima, ogroman broj kupljenih ili ukradenih patenata.

Ipak, bez obzira na uticaj koji je Edison imao i ostrašćenu kampanju koju je vodio, vreme je donelo pobedu  Tesli u čuvenom, istorijskom “Ratu Struja” koji je vodio sa svojim takmacom. Naizmenična struja je postala standard u Americi, što je primoralo Edisonu kompaniju, Dženeral Elektrik, da počne masivno da ulaže upravo u ovu inovaciju. Edison je napokon ostao ućutkan pred upravnim odborom kompanije koji nije ostao slep pred jasnom budućnošću naizmenične struje.  Vremenom je ova uticajna kompanija sustigla Teslinog finansijera, Vestinghausa, i udobno se smestila na vodećem mestu u ovoj oblasti, ostavši tu do danas.

Izvor: Nacionalna geografija Srbija

Kad je Nidza bio mali, igrao se k’o ostali – ili možda nije?

Priču o prvom susretu Nikole Tesle sa elektricitetom, mnogi već sigurno znaju. Pošto sam veliki poštovalac imena i dela Nikole Tesle ja ću je, ipak, još jednom ponoviti.

„Bio je suton. Pomilovao sam svog mačka i tada se dogodilo čudo od koga sam zanemeo. Moja ruka je izazvala pljusak praskavih varnica, a iznad mačkovih leđa se stvorilo polje svetlosti“.

Teslin otac, Milutin Tesla, smatrao je da je to ona ista pojava koja se stvara pri udaru groma, elektricitet.

Na kraju svega je svakako, najzanimljiviji Nikolin zaključak povodom ovog događaja. Nikola Tesla je tada postavio pitanje na koje će samo on znati da da odgovor:
„A ja sam očaran razmišljao:
Nije li priroda jedna ogromna mačka? Ako jeste, ko nju miluje po leđima. Tada sam imao tri godine, a čuda koja su dolazila bila su sve veća“.

„Čudesni“ mačak je bio prijatelj malog Nikole, bili su nerazdvojni, možda je i na taj način priroda htela da pokaže kako će otkrivati svoje najveće tajne onima koji budu voleli i cenili podjednako i ljude i životinje, kao što je to činio Nikola Tesla.

Izvor: Viva fizika


mart 2017.
M T W T F S S
« Feb    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031  

Naukica

Unesite svoju adresu e-pošte da biste pratili ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte.