naukica

Archive for avgust 2013

Školska godina 2012/2013.

Pred prvi septembar se, sigurno, u svakoj školi može naći više kilograma različitih vežbanki. Mi smo se prošle godine malo „pozabavili“ starim pismenim zadacima iz matematike, srpskog, engleskog… Podjednako dobro su nam „išle“ i pismene vežbe – papir je bio odličan. :*

Školska godina 2012/13.

webKad bi ti neko rekao da je pauk meteorolog, ne bi mu verovatno poverovao. Međutim, činjenica je da se po ponašanju pauka može pretpostaviti kakvo će vreme da bude.

„Ako se pauk zavukao u sredinu mreže“, pisao je veliki ruski pisac Lav Tolstoj, „znači da će biti kiše. ako izlazi iz mreže i pravi novu paučinu – onda će biti lepo vreme.

Kako pauk može da zna kakvo će vreme biti?

Pauk ima, tako osetljiva čula da njemu, čim se u vazduhu počne skupljati vlaga, izgleda da već pada kiša. A mi tu vlagu uopšte ne osećamo…“

„Neraskidive veze“, čitanka za Prirodu i društvo

Ovo pitanje postavio je sebi jednoga dana Bendžamin Frenklin, i kao svaki pravi naučnik rešio da na njega odgovori.

clotes„Uzeo sam“, pričao je prijateljima, „od krojača nekoliko kvadratnih komadića štofa raznih boja. Među njima bili su: crni, tamnoplavi, svetloplavi, zeleni, purpurni, crveni, beli i raznih drugih boja i nijansi. Jednog svetlog sunčanog jutra stavio sam sve te komadiće na sneg. Posle nekoliko časova crni je komad, pošto se zagrejao jače od ostalih, upao tako duboko da ga Sunčevi zraci više nisu ni dostizali; tamnoplavi je upao isto toliko koliko i crni; svetloplavi znatno manje; ostali su upali u sneg utoliko manje ukoliko je boja bila svetlija. Beli je ostao na površini, tj. uopšte se nije spustio.

Zar iz tog eksperimenta ne možemo zaključiti da je crna odeća u toplom sunčanom podneblju manje pogodna od bele?“

„Neraskidive veze“, čitanka za Prirodu i društvo

Školska godina 2010/11.

0001-predsk

0002-predsk

0003-predsk

0004-predsk

Školska godina 2010/11.

Milutin Milanković (1879 — 1958), bio je srpski inženjer, klimatolog i astronom. Poznat je po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene, a poznata je pod imenom „Milankovićevi ciklusi“.

milan1Početkom 20. veka postao je prvi srpski doktor tehničkih nauka. Kasnije je svoja interesovanja usmerio na proučavanje solarne klime i planetarnih temperatura.

Centralno mesto u njegovom radu zauzima delo „Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba“, koje je 1995. godine proglašeno od strane ruskih i američkih naučnika kao jedno od najznačajnijih naučnih dela dvadesetog veka.

Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu dao još niz doprinosa kako proučavanju klimatologije, pomeranju polova i promeni Zemljine površine u njenoj milionima godina dugoj istoriji, tako i u statici i građevinskim proračunima. Uradio je i predložio, i reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara pod nazivom „Milankovićev kalendar“.

Kada vam ova novčanica dospe do ruku (možda ne tako često, ali ponekad se dešava!) setite se da je na njoj lik Milutina Milankovića.

novccanica-foto-D-CHIRKOVViše o životu i radu Milutina Milankovića možete pročitati ovde.

Ruso je svog Emila zamišljao zdravog, krepkog i robusitog, a Milanov MIlutin bio je slabunjav, mlitav, bolešljiv, sasvim različit od svoje braće i sestara. Dok su ona uveliko spavala slatkim snom, gledao je on u polutamu spavaćih soba osvetljenih škiljavim kandilom, i zidao u njoj kule i gradove. U tim večernjim časovima njegovi roditelji u staramajka igrali su obično karata i zavirivali s vremena na vreme u spavaću sobu da vide da li je zaspao, pa da i oni legnu, jer su znali da kad jednom zaspi, ne mogu ga više topovi razbuditi.

Jedne večeri, kada otac vide da još uvek ne spavam, zamota me u jorgan i donese me u trpezariju da i ja igram karata. To behu mađarske karte, ukrašene ličnostima iz legende Vilhelma Tela. Ja sam ih već pre toga često zagledao i ljubopitljivo se raspitivao kod mlađih kako se koja od njih zove.

Kada mi sada otac rastumači pravila igre i jačinu svake karte, počeh da igram sa svojim starijima i dobih odmah prvu igru.

„Jao, naopako!“ zakuka moja majka, „Sin će da mi bude kartaš!“

Sutradan preduze otac da ispita uzroke mog kartaškog talenta.

„Hajde“, reče, „da te naučim brojati!“

„Pa, znam!“

„Kako, znaš?“

„Evo da ti pokažem!“ I ja mu izbrojah do dvadeset.

„Ko te je učio?“

„Niko. To se razume samo po sebi“.

„A znaš li da brojiš dalje?“

„Ne znam, nije mi bilo potrebno“.

I otac mi za nepun sat rastumači decimalni brojni sistem i nauči me da brojim do hiljade, pa do miliona.

milion

Idućeg dana rasprostre po svom pisaćem stolu razne novčanice i sitne pare kakve su se onda u Austriji upotrebljavale: krajcare, bugere (Buger, četiri krajcare), seksere (Sechser, deset krajcara) i forinte. Kada mi rastumači njihove vrednosti, baci preda me jednu forintu, dva seksera, jedan buger i tri krajcare i zapita me koliko je to.

Zagledah se u te pare, zgrabih prvo forintu, pa jedan sekser, pa drugi, pa buger, pa krajcare i izbrojah 100, 110, 120, 124, 125, 126, 127 krajcara.

Iznenađen time, otac me povede kod majke, koja je ležala u postelji, a pored nje novorođenče, moj najmlađi brat Bogdan, da je obraduje svojim đakom i da pred njom ponovim prebrojavanje novaca u jednoj drugoj, težoj kombinaciji.

Ovaj događaj spominjem zbog toga što sam u stanju da dosta tačno odredim njegov datum. Moj brat Bogdan rodio se 12. januara 1885. godine, pa se opisani doživljaj desio najviše deset dana docnije, koliko je moja majka ležala u krevetu posle svakog poroda.

Idućeg dana pokaza mi otac petice, desetice, stotinarke i hiljadarke i nauči me računati sa njima. Tako mi ni milion nije bio više maglovit pojam, već opipljiva činjenica: hiljada hiljadarki.

Tako sam stekao svoja prva znanja iz matematike. Brojanje do dvadeset stekao sam neosetno iskustvom, a brojanje do miliona logičnim rasuđivanjem. I ono kao da je odraslo u meni samo od sebe, a otac ga poveo na postupaonicu, pa da korača dalje, bez ičije pomoći i bez znanja nauke o rasuđivanju, logike, koju nisam nikada učio, niti ikada osetio da mi je bila potrebna.

Iz knjige „Sećanja“ Milutin Milanković

Jednoga dana otac donese iz biblioteke dugu svesku narodnih pesama prvog Vukovog izdanja i poče da mi čita: „Vino pije Musa Arbanasa u Stambolu u krčmi bijeloj“, tumačeći mi pri tome sve što mi je bilo nepoznato. Gutao sam svaku reč te pesme i uživio se svom dušom u nju i u događaje što ih ona tako živo predočava. Kada dođe red na ono mesto gde se priča kako izvedoše Marka pred cara, kako ga je ubila memla od kamena i kako je pocrneo kao kamen sinji, briznuh u plač i jedva se stišah.

Otac produži čitanje. Dođe na red: „…suva drenovina sa tavana od devet godina. Kad je Marko steže u desnicu, iz nje dvije kaplje iskočiše. – Pa kad ode u primorje ravno; sve se skita, a za Musu pita. Te zamete kavgu s Deli Musom“.

Pri slušanju tih mesta sav sam treperio, srce mi se pope u grlo i smiri tek pri srećnom završetku dvoboja Markovog sa Musom. Onda zamolih oca da mi pesmu pročita još jedanput.

„Neću“, reče mi on, „jer ćeš da plačeš“.

„Pa neću!“

I otac poče iznova da čita pesmu. Ja je proživeh još jedanput, sa još većim učešćem. Kad otac stiže na ono kritično mesto, ja stisnuh zube, ali bujica suza pojuri mi niz obraze. Otac me pogleda prekorno, ali mu ja, više rukama no jecavim glasom, dadoh znak da čita samo dalje. I, zaista, čim stigoše tri berbera mlada, „jedan mije, drugi Marka brije, a treći mu nokte sarezuje“, moj plač pređe u sladak smeh.

markoSutradan mi otac na moju molbu pročita istu pesmu još dva puta, uz moje propisno jecanje. Dan iza toga saopštih mu da celu pesmu znam naizust: preslišao sam se sinoć u krevetu. Kada je, zaista, pred ocem ponovih, a pri tome posle pitanja carevog: „Jesi l’ djegod u životu Marko?“, izgovorih tužnim glasićem: „Jesam cale, ali u lđavu!“ otac me, onako slabačkog, pogleda, a suze mu  navreše na oči.

Za kratko vreme znao sam naizust još i ove narodne pesme: Uroš i Mrnjavčevići, Smrt Kraljevića Marka i Car Lazar i carica Milica. To su, sa onom prvom, četiri najlepše pesme naše narodne poezije, dela pravog pesničkog genija, koje svojom sadržinom i pesničkom lepotom daleko odskaču od svih ostalih naših narodnih pesama.

Te pesme lako sam naučio napamet, jer pesme su svojom utvrđenom metrikom stvorene za to da se mogu tačno pamtiti. Ostvald stavlja tu odliku pesama iznad njihove estetske spoljašnjosti. I iskustva mog detinjstva govore u tom smislu. Lepotu naših narodnih pesama uvideo sam tek docnije, ali ritam deseterca osetio sam jasno već u svojoj šestoj godini, i on mi je omogućio da ih lako zapamtim recitujući ih, i nisam se nikad ogrešio o taj ritam.

Iz knjige „Sećanja“ Milutin MIlinaković


avgust 2013.
M T W T F S S
« May   Sep »
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031  

Naukica

Unesite svoju adresu e-pošte da biste pratili ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte.