naukica

Archive for april 2012

Nisu baš u potpunosti naučne činjenice, ali može da pomogne. 🙂

Advertisements

Sila uvek potiče od nekog tela.

Sva tela koja imaju masu, počev od najsitnijih čestica pa do najvećih tela u svemiru, međusobno deluju jedna na druge. To dejstvo zovemo gravitaciona sila i ona zavisi od mase koju ima neko telo.

Sva tela sa kojima se srećemo imaju vrlo malu masu u odnosu na Zemlju. Zato Zemlja privlači sva tela koja se nalaze na njoj ili u njenoj blizini.

Privlačnu silu Zemlje nazivamo Zemljina teža. Sila Zemljine teže nije ništa drugo nego gravitaciona sila kojom Zemlja privlači sve što se nalazi na njoj.

Najlepša slika za objašnjavanje Zemljine teže je ova.

Zemlja ne privlači sva tela podjednako. Ako neko telo ima veću masu, Zemlja će ga više privlačiti.

Primer: U jednom odeljenju sede zajedno dva drugara: Mrša i Buca. Mrša ne voli previše da jede i ima 25kg, a Buca je uvek tu da pojede i Mršinu užinu (da se ne baci!). On ima 45kg. Lako možemo da  zaključimo koga više privlači Zemljina teža. 🙂

Sila Zemljine teže se smanjuje pri udaljavanju tela od Zemlje.

Primer: Dva ista orla blizanca su uzletela sa Zemlje. Lete u visinu. Što se više udaljavaju od Zemlje, na njih sve manje deluje Zemljina teža.

Postoji i granica gde Zemljina teža više ne deluje, ali to je mnogo visoko.

Izvor: 1, 2  Slika: 1

Ja ne znam kako je u drugim zemljama, ali čini mi se da se u našoj zemlji reč „pritisak“ vrlo često koristi. Na primer:

Deda: „Doktorka mi je dala novi lek za visok pritisak„.

Tata: „Najvažniji je pritisak na kočnicu…“

Mama: „Što mi je danas nizak pritisak…“

Baba: „Pritisak vode je slab, pokvariće mi se veš-mašina!“

Učiteljica: „Izvršite malo pritisak na sina da redovnije uči“.

Dečak: „Kad smo išli na Kopaonik, ujka mi je rekao da nam zuji u ušima zbog pritiska„.

Devojčica: „Voja mi je pritisnuo ranac i onda…“

Vremenska prognoza: „Danas je pritisak bio ispod normale“… itd, itd.

I kakve veze ima sad onaj dedin pritisak sa babinim pritiskom vode, ili tatin pritisak kočnice sa pritiskom ranca, i šta znači učiteljici ono „pritisnite sina“… Pritisak ovde, pritisak onde…

Da bi bilo pritiska, mora da postoji neka sila koja deluje… Možda bi to moglo i da se nacrta ovako:

NEKO može biti bilo koji čovek (mama, tata, deda, baba, ujak…) ili životinja.
NEŠTO može biti vazduh, voda, krv, neki predmet i sl.

Tata pritiska kočnicu. Voja pritiska ranac.

Vazduh pritiska sva živa bića na zemlji.

Vazduh pritiska vodu. Voda pritiska vazduh.

Krv pritiska (više nego što treba) dedine krvne sudove kroz koje prolazi.

Ponekad reči nemaju svoje pravo značenje. Npr. kad mama pritiska sina, to u stvari znači da mu stalno priča (ili ga opominje) da treba redovno da uči. Tu se „sila“ stvara maminim rečima i opomenama da treba da se uči.

Primera sigurno ima još mnogo. Malo, malo, pa se pojavi neki pritisak…
Kako god okrenete, od različitih pritisaka ne možemo pobeći.

Različiti delovi jezika reaguju na različite ukuse i prepoznaju ono što je slatko, slano, kiselo ili gorko. Ovim ogledom se to može i utvrditi.

Potreban materijal:

– nacrtana skica jezika

– mala ogledala

– veći tanjir (ili 4 manje čaše)

– kašičica

– ogledalo

– so, šećer, sok od limuna, kafa

Postupak rada:

Na tanjir staviti po jednu kašičicu pomenutih sastojaka. Dodati po kašičicu vode u svaki sastojak, da bi se malo rastvorili (mogu se rastvoriti i u čašama).

Deca posmatraju svoje jezike (lica) u ogledalima. Kašičicu stave npr. u šećer, a zatim, stavljajući je na različite delove jezika utvrđuju koji deo jezika prepoznaje sladak ukus. Obeleže na skici jezika.

Između utvrđivanja svakog sledećeg ukusa treba oprati usta i kašičicu. Isti postupak je i za ostale ukuse.

Kada sva deca obeleže na papirima pozicije za različite ukuse, skice se mogu uporediti.

Jezik je mišićni organ smešten u usnoj duplji. Obavlja niz značajnih funkcija: prilikom žvakanja okreće i pomera hranu, predstavlja organ ukusa, tj. prenosi „informacije“ do mozga, a važan je i za govor.

Sastoji se iz prednjeg (telo jezika) i zadnjeg dela (koren jezika). Prednji deo jezika je pokretan i prekriven je sluzokožom. Na gornjoj površini jezika nalaze se ispupčenja koja ze zovu papile. One pridržavaju hranu da bi se okretala u ustima za vreme žvakanja. Jedna vrsta papila su crvene tačke na površini jezika (dominiraju na vrhu jezika). Druga vrsta npr. sadrži slobodne nervne završetke i predstavlja receptore za bol, toplotu i dodir. Postoje četiri vrste papila.

Koren jezika je smešten pozadi, nepokretan je, a sluzokoža koja prekriva koren jezika nema papile.

Jezik predstavlja organ čula ukusa i pomaže nam da prepoznamo da li je nešto slatko, slano, ljuto ili gorko.

Kako jezik prepoznaje ukus?

Između papila su kvržice čula ukusa, a svaka od njih ima ćelije za ukus na kojima se nalazi mnoštvo dlačica. Kada ih hrana određenog ukusa dodirne, ćelije proizvode nervne signale koji odlaze do mozga. Različiti delovi jezika reaguju na različite ukuse.

Izvor: 1, 2, 3

Geografi će morati da docrtavaju svoje karte! Krivac je podvodni vulkan koji se nalazi samo 70 metara daleko od kanarskog ostrva Ijero, koji je proradio u oktobru i još izbacuje magmu. Ali sada je otišao korak dalje: napravio je potpuno novo ostrvo!

Magma koju je vulkan izbacivao mesec dana postepeno je rasla i približavala se površini mora, dok iz njega nije izronilo novo vulkansko ostrvo. Meštani već smišljaju njegovo ime, iako je zbog blizine ostrvu Ijeru vrlo verovatno da će se, ako vulkan ostane aktivan još neko vreme, spojiti s njim. Na slici se mogu videti naslage magme koja je stigla do površine.

Ostvro Ijero, koje ima preko 500 vulkanskih kupa i koje je u poslednja četiri meseca osetio više od 10.000 potresa, u subotu je bilo pogođen zemljotresom magnitude 4,3 stepena po Rihterovoj skali. To je obnovilo strahove od velike erupcije, koje su opravdale i povećane količine magme koje su napravile novu zemljanu površinu.

Zanimljive činjenice o podvodnim vulkanima

• Tri četrvrtine sve lave koja eruptira u toku godine potiče od podvodnih vulkana!
• Voda hladi lavu i formira koru.
• Postoji preko 5.000 podvodnih vulkana za koje znamo, ali neke je teško pronaći, čak i sa današnjom tehnologijom. To je zato što je na ekstremnim dubinama pritisak previsok i voda ne može da ključa, pa je geolozima teško da ih “čuju”.
• Kanarska ostrva su u potpunosti vulkanskog porekla, ali po tome nisu jedinstvena na svetu: Havaji su takođe vulkani koji su postepeno izronili iz mora.
• Havaji će kroz nekoliko stotina hiljada godina dobiti novo ostrvo, koje već ima ime: Loihi. Trenutno se nalazi na oko 900 metara ispod površine okeana.

Preuzeto: Blic, 10. novembar 2011.

Najjednostavniji model vulkana i vulkanske erupcije može se napraviti veoma brzo.

Potreban materijal:

– plastična ili staklena flaša

– karton, glina ili zemlja (po sopstvenom izboru)

– crvena prehrambena boja

– sirće

– soda bikarbona

– deterdžent za pranje suđa

Postupak rada:

Vulkan u obliku kupe napravimo od kartona ili zemlje. Flašu stavimo u sredinu i ostavimo otvor iz koga će izlaziti „lava“.

U flašu sipamo sasvim malo vode, sodu bikarbonu, crvenu boju i malo deterdženta za sudove. Sve to treba dobro da se izmeša.

Jedino što nam ostaje posle toga, je da sipamo sirće u flašu.

Vulkan je spreman za slikanje i dobru zabavu. 🙂

 

Oznake: , , ,

Na Zemljinoj kori postoje takozvana „slaba“ mesta, u odnosu na koru u drugim delovima sveta. To su mesta gde su planinski lanci najkasnije obrazovani (razlika u nastanku je nekoliko stotina hiljada godina). Da nema tih „slabih“ mesta, vulkana ne bi ni bilo.

Vulkan predstavlja otvor u Zemljinoj kori, kroz koji istopljena stenska masa, lava, pepeo i gasovi bivaju istisnuti na površinu, gde se hlade i talože. Postoje vulkani različitih oblika, ali kada kažemo „vulkan“ obično mislimo na njegov kupast oblik sa otvorom na sredini, preko koga je povezan sa žarištem.
Vrh kupole zove se krater.

Vulkanske kupe dostižu visinu od skoro 9 km, a prečnik kratera može biti od 600m do čak 15km.

Kako nastaje vulkan?

Što se više ide u dubinu Zemlje, temperatura je sve viša, jer je njeno jezgro vrelo. Na dubini od oko 30km, temperatura je veoma visoka (1000-1100°C), pa su tamo stene uglavnom rastopljene.

Taj istopljeni ili delimično istopljeni stenski materijal zove se magma. Magma počinje da se širi i potrebno joj je više prostora. Kreće se i utiskuje u Zemljinu koru, a pritom se stvara i rezervoar otopljene stene. Onda se polako penje duž pukotina u Zemljinoj kori. Kad pritisak u rezervoaru otopljene stene postane veći od čvrstine kore, ona izbija u obliku vulkana.

Erupcija vulkana je, u stvari, ekspozija gasa, pri čemu se jedan deo lave pretvara u fini prah. Sve dok ima gasa traje i erupcija. Osim gasova, izbacuju se i velike količine otopljene stene – lave. Lava je otopljena stenska masa istisnuta na površinu Zemlje vulkanskom erupcijom.

Sama magma u vulkanima je različita, pa od nje zavisi i kakav će vulkan biti. Postoje vrste koje su veoma opasne, jer zarobe gasove koji su prisutni, pa zbog toga lava izbija pod veoma velikim pritiscima. Posledice takve erupcije su katastrofalne. Nastaju visoke temperature, a tokovi koji se stvore posle izbacivanja, prže sve pred sobom i stvaraju slojeve koji su debeli nekoliko metara. Vulkanski pepeo koji nastane može preći veoma velike udaljenosti.

Izvor: „1000 zašto-1000 zato“, Vikipedija

Erupcija Etne, 2006. godine

Havaji, 2002. godine

POGLEDAJ I OVO: VULKAN (crtani film)

Verovatno je termos-boca jedna od onih stvari koju, kad idemo na izlet, zimovanje ili letovanje, stavljamo na spisak „obavezno poneti“.

Termos-boca održava temperaturu tečnosti koja se nalazi u njoj i po nekoliko sati, a to se postiže zahvaljujući građi termos-boce u kojoj ima vakuuma.

One imaju duple zidove i vakuum se napravi između zidova.

Unutrašnja posuda je napravljena od materijala koji usporava gubljenje toplote (npr. od stakla), a sledeći sloj je onaj u kome se napravi vakuum. Pošto u vakuumu postoji vrlo mali broj molekula, koji su udaljeni jedan od drugog, onemogućava se prenos toplote. Na taj način tečnost ostaje topla.

Međutim, termos-boca se ne upotrebljava samo za održavanje toplote. Kao što toplota sporo izlazi iz boce, tako i u nju prodire. Zato se u njoj može čuvati i hladno piće.

Ako putujete negde, nemojte je zaboraviti. U njoj će vaša kafa ili čaj, sigurno, dugo ostati topli. Odlična je!

Vakuum je prostor bez supstance. Međutim, po mišljenju naučnika, ne postoji prostor u kome se ne nalazi baš nijedan molekul gasa ili neka najmanja čestica prašine. Tako, vakuum u stvari predstavlja prostor u kome se nalazi vrlo, vrlo mala količina materije.

U dobrom vakuumu skoro nema vazduha, prašine i drugih čestica materije, ali reč „skoro“ znači da ih ipak ima bar malo.

Kroz vakuum se prostire svetlost, ali ne i zvuk, jer je za prostiranje zvuka potrebna materija. Pritisak u njemu je mnogo niži od atmosferskog pritiska, a najviši (najdublji) vakuum se nalazi u kosmosu.

Postoje specijalne vakuum-pumpe koje iz zatvorenog prostora izvlače sav gas i na taj način stvaraju „prostor bez supstance“. Primenjuje se kod mnogih procesa i uređaja.

Pronalaskom električne sijalice, u kojoj je neophodno napraviti vakuum, počinje i njegova industrijska primena, a poznata je i upotreba vakuuma kod termos-boca.

Slika: 1

Idealan dan za pravljenje oblaka je sigurno onaj, kad se navuku olujni oblaci i počne da pljušti kiša. I dok oblaci budu gotovi, možda će i ta dosadna kiša prestati da pada.

Potreban materijal:

– papir, kolaž papir

– vata

– tempera boje

– flašica sa raspšivačem

Postupak rada:

Pošto pravimo 4 vrste oblaka, najbolje je da prvo podelimo vatu na četiri dela, jer oblaci moraju biti različiti.

Visoki (perjasti) – za ove oblake možemo odmah odvojiti samo nekoliko manjih komada vate, pošto njih nećemo bojiti.

Srednji – malo plave, malo sive boje. Obojimo vatu i razvučemo je, jer se kroz ove oblake tek nazire sunce. Može se napraviti i sunce koje ćemo zalepiti ispod oblaka.

Niski – napravimo od vate „grudve“. Rastvorenu boju sipamo u flašicu sa raspršivačem i tek ponegde ih poprskamo. Srednji deo ostaje beo.

Vertikalni (olujni) – Komade vate za ove oblake moramo razvući i vertikalno i horizontalno. Oni moraju biti najtamniji jer iz njih pada jaka kiša ili grad.

 

Postoji više vrsta oblaka, ali dovoljno je da znamo kako izgledaju ove četiri vrste, da bi mogli bar da procenimo, da li će ili neće padati kiša.

Kada govorimo o promeni vremena, mislimo ili na nailazak oblaka i padavine, ili na vedro nebo bez oblaka. Ovaj eksperiment može nam pomoći da shvatimo kako nastaju oblaci.

Potreban materijal:

– topla voda

– kockice leda

– veća tegla

– aluminijumski tanjir

– ručna (baterijska) lampa

Postupak rada:

Toplu vodu sipamo u teglu. Preko nje, postavimo aluminijumski tanjir tako da otvor tegle bude potpuno zatvoren. Zatim u tanjir sipamo kockice leda.

Prostoriju u kojoj vršimo eksperiment treba zamračiti i baterijskom lampom osvetliti samo teglu u kojoj je „zarobljen“ mali oblak.

Zašto se to dešava?

Isparavanje je pretvaranje tečnosti u gas ili paru, a kondenzacija je suprotan proces, tj. prelazak gasa ili pare u tečno ili čvrsto stanje. Kada se vodena para kondenzuje u vazduhu, nastaju oblaci.

Ponekad se para u vazduhu može direktno pretvoriti u čvrsto stanje. U prirodi nikad ne prestaje proces isparavanja i kondenzovanja.

Pravo vreme za ovaj eksperiment, može biti proleće (i prolećni raspust), mada mislim da bi mogao da nas „osveži“ i u hladnim zimskim danima. Deci će se sigurno dopasti, a ni odrasli ne mogu ostati ravnodušni.

Potreban materijal:

– čaša punomasnog mleka

– tanjir

– prehrambene boje (crvena, plava, žuta, zelena) ili druge po izboru

– higijenski štapić

– deterdžent za pranje sudova

Postupak rada:

Sipati pažljivo mleko u tanjir da potpuno prekrije dno.

Dodati po nekoliko kapi boje. Najbolje je da kapi sipate blizu jednu drugoj, ali ne toliko blizu da se mešaju.

Štapić sa vatom potopite u deterdžent za sudove, a zatim dodirnite njime mleko u sredini tanjira. Važno je da se smesa ne meša, već se samo dodiruje komadićem vate. Deterdžent se može i direktno sipati u mleko. Izaberite sami, jer efekat će biti isti.


Oduševljenje se ne može sakriti. 🙂

 

 

Zašto se ovo dešava?

Mleko u sebi sadrži belančevine i male količine masti. I masti i belančevine su veoma osetljivi na hemijske promene. Kada sipamo deterdžent za sudove, hemikalije iz njega uspevaju da oslabe veze koje postoje između sitnih čestica (molekula) proteina i masti. Molekuli masti počinju svoju gimnastiku: kreću se, skaču, okreću… Za to vreme molekuli deterdženta upadaju i guraju se između njih. Boje nam omogućavaju da vidimo promene koje nastaju između tih malih čestica

Kada se sitne čestice podjednako izmešaju (molekuli deterdženta i mleka), „akcija“ se usporava i nestaje.

Svake godine od groma stradaju ljudi i stoka i to u šumama, dolinama, planinama, selima i gradovima, ukratko, svuda, pa i tamo gde se to najmanje očekuje. Jedina prava zaštita od groma je kuća sa gromobranom ili automobil. Pratite vremensku prognozu i izveštaj o vremenu.

Primetite vremenske pojave:

  • Gromovi prate „toplotne“ oluje koje su najcešće s proleća i leti, kada se vazduh jako zagreje.
  • Hladni talas se najčešce pojavljuje praćen intenzivnim i neočekivanim olujama.
  • Kada se za lepog vremena i vedrog neba brzo pojavljuju kupasti oblaci znači da se ubrzo sprema oluja.
  • Prolećna stanja sa izjednačenim vazdušnim pritiskom su pogodna za nastanak oluja i električnog pražnjenja.

Primetite vremenske znakove:

  • Upozoravajući znaci: sparan vazduh, kupasti oblaci, nagli pad pritiska
  • Znaci opasnosti: tamni kupasti oblaci, zatišje vetra, udaljena grmljavina (tada je već vrlo opasno)
  • Znaci krajnje opasnosti: naelektrisanje u vazduhu (kosa se diže, pucketanje vazduha …)

Jedini lek protiv groma je da trenutno otrčite u siguran zaklon!

Ako vas je već zadesila oluja, na primer, na planini, morate znati da ste posebno ugroženi: na vrhovima, na grebenovima, u blizini usamljenih stabala ili pod njima, oko bujičnih tokova, u podnožjima vertikalnih stena, u udubinama, pod dalekovodima.

Manje opasno (ali daleko od sigurnog) je: u dolinama, oko 15m od vertikalnih stena, previsa i litica, čučanje pod bivak vrećom, sedenje na rancu sa prekrštenim nogama.

Štiteći se od groma pazite se gubitka ravnoteže i pada usled jakih udara vetra. Vazdušni udar je već mnoge oduvao sa prevoja u dolinu.

Izvor: SPID „Železničar 2006.“

MUNJE

Posted on: 11. aprila 2012.

Oblaci su sastavljeni od vodenih kapljica i ledenih kristala. U samom oblaku, mali kristali se trljalju jedni o druge. Vodene kapljice u oblaku se sudaraju sa kapljicama vodene pare koje stižu sa zemlje. I kapljice kiše koje padaju, sudaraju se sa mnogo sitnijim česticama vodene pare.

Sva ta sudaranja i dodirivanja kapljica iz oblaka i vodene pare dovode do električnog punjenja oblaka. Donji deo oblaka naelektriše se negativno, a gornji pozitivno.

Za to vreme Zemlja se pozitivno naelektriše.

Svetlost koju vidimo kao munju (grom) je električno pražnjenje između oblaka i zemlje. Da bi ona nastala, potrebno je da električna staza stigne do tla i pronađe mesto za „uzemljenje“. Kad se to dogoti, sevne munja.

Obično dolazi do negativnog električnog pražnjenja između oblaka i zemlje. U tom slučaju, donji deo oblaka naelektrisan je negativno (-), a zemlja pozitivno (+).

Električno pražnjenje u samom oblaku i između oblaka je najčešći vid električnog pražnjenja. Ovo pražnjenje iz oblaka ne dopire do zemlje, već samo vidimo munju, koja izgleda kao „traka“ koja na trenutak poveže dva oblaka.

Mnogo ređe dolazi do pozitivnog električnog pražnjenja, kada je donji deo oblaka naelektrisan pozitivno (+), a zemlja negativno (-).

 

Vodene pare ima u vazduhu stalno, nekad više nekad manje. Ako danas padne kiša, a sutra ogreje jako sunce, voda će brže isparavati i u vazduhu će biti mnogo sitnih kapljica vodene pare.

Vodena para se podiže, a kada naiđe na hladniji vazduh, te sitne kapljice počnu da se lepe jedna za drugu. Tada nastaju oblaci. Oblaci i nisu ništa drugo, nego sitne čestice vodene pare koje su se zalepile jedna za drugu i pretvorile se u male kapljice i ledene kristale. Ako nema dovoljno vodene pare u vazduhu, nema ni oblaka.

Prva grupa su visoki ili perjasti oblaci. Sam naziv nam govori da liče na perje. Nastaju smrzavanjem vodene pare i njihovim prelaskom u ledene kristale na visinama od 8-9 kilometara. Deluju nekako „nežno“ i svilenkasto, bele su boje i ne prave senku na zemlji. Obično se kreću sa zapada ka istoku i najavljuju prijatno vreme.

Srednji (visoko-slojeviti) oblaci, razvijaju se na visini od 3-5 kilometara. To su oni sivkasto-plavičasti oblaci kroz koje naziremo sunce i uvek se nadamo da ćemo ga ubrzo videti. To se obično ne dešava, jer su oni deo oblačnih sistema i daju slabe padavine.

Niski (slojevito-gomilasti) oblaci su vrsta niskih oblaka. Izgledaju kao krupne grudve sive ili bele boje i horizontalno su rasprostranjeni. Razvijaju se na visini od 1,5-2 kilometra. Ponekad se iz njih izlučuju slabije padavine.

Vertikalni ili olujni oblaci su sigurno najmanje omiljeni. Nastaju za vreme toplih letnjih dana iznenadnim nailaskom hladnog vazduha. Sastoje se od ledenih kristala i imaju oblik džinovskih kula. Razvijaju se na visini od 100-3000 metara, a iz njih se izlučuju jake kiše, a često i grad.

Svoje znanje o oblacima možete proveravati svakoga dana, dok šetate ili se vozite autobusom, idete u prodavnicu, gledate kroz prozor…

Izvor: Vikipedija

Kad je moj bratanac Steva prvi put kročio na tlo Kanade, imao je svega tri godine. Pošto deca u tom uzrastu brzo uče jezik, i on ga je odlično savladao. Prilagodio se, porastao, krenuo u prvi razred…

Nismo se videli nekoliko godina. Posle završenog prvog razreda, na letnjem raspustu, dođe Steva u Srbiju kod babe i dede.

Pričajući tako o svemu i svačemu, stigosmo i do škole. Mene je, naravno, interesovalo i kakva je škola, i šta ima u njoj i kakve su knjige i šta uče… I još mnogo toga. U nekom razgovoru o školi, pomenusmo i struju. Steva se pohvali i kaže:

„Učiteljica nam je rekla da je struju izmislio Edison“.

Ja pitam da li je pomenula još nekog.

„Ne“.

Dobro. Tu smo gde jesmo, znamo šta znamo. Ali, da mi ipak raščistimo neke stvari. Ko je izmislio „slabu“ struju, ko je izmislio „jaku“ struju, ko je Edison, ko je Nikola Tesla… Ko je ko, šta je šta…

Razjasnimo mi tu šta nije bilo jasno i Steva kaže da je razumeo. Seti se on i da je pored Nijagare video spomenik Nikoli Tesli (pored Nijagare ne prave spomenike bilo kome!) Ja mu na kraju, više u šali, kažem:

„Kad učiteljica sledeći put priča o struji, ti joj slobodno reci, da znaš i ko je izmislio ‘jaču’ struju“.

Na tome se završi.

Sledeće godine, za vreme letnjeg raspusta, Steva opet stigao u Srbiju. Opet priče o svemu i svačemu, pa i o školi. Pošto ga je nešto asociralo na Nikolu Teslu, seti se Steva šta to „važno“ treba da mi ispriča:

„Učiteljica je opet pričala o struji. Ja sam joj na kraju rekao: Edison je izmislio ‘slabu’ struju. Nikola Tesla je ‘jači’, jer je izmislio ‘jaču’ struju“. Da se zna!

To vam je valjda ta „balkanska žica“. A i ne kaže se slučajno u našem narodu: „Ko će za koga, ako neće svoj za svoga“. 🙂

Postoje slike koje možemo videti na različite načine. Informacije koje naš mozak dobija preko čula, pokušava da „prevede“ u neke smislene slike. Međutim, ponekad se mozak može i „zbuniti“ jer dobija informacije o oblicima koji se mogu prevesti kao različiti poznati predmeti.

Vidite li patku ili zeca?

Daske ili merdevine?

Uočavamo daske različitih boja i sliku šarene kante, ali sve te delove zajedno ne možemo spojiti u neku smislenu celinu. Naš mozak „prevodi“ da su to samo daske i da tu nema ničeg drugog. Međutim, ako stanemo na tačno određeno mesto, mozak informacije koje dobija „prevodi“ kao nešto drugo – šarene merdevine. (Postavka Naučnog centra u Torontu, 2007.)

Da li smo u „zemlji čuda“ ili je to optička iluzija?

U nekom loncu kuvaj pola čaše iseckanog crvenog kupusa sa čašom vode, sve dok voda ne postane crvena. Odlij bistru crvenkastu vodu i ohladi. Sipaj malo te vode u čašu i dodaj kašičicu sode bikarbone pa promešaj – boja postaje tamno zelena.

Zatim u to dodaj malo limontusa (ili malo više sirćeta) uz neprekidno mešanje dok boja rastvora opet ne postane crvena.

Šta se ovde dešava?

Kupus, baš kao i lakmus, ima različite boje u različitim sredinama: u baznoj je zelen, u kiseloj i neutralnoj ima crvenu boju. Možeš uzeti i deo vode dok je još zelena i pomoću limontusa dobiti prelepu crveno-roze boju. Ako kuvanjem ne dobiješ crvenu boju- ne sekiraj se! To znači da je kupus prskan! Uzmi vodu od kuvanja bilo kakvog kupusa. Ona će sa sodom dati lepu zelenu boju, a sa limontusom (ili limunom, ili sirćetom) lepu nijansu crvene.

Ako voliš boje, možeš uzeti male čašice i u svaku sipati po malo rastvora od kupusa, a zatim u različitim količinama: limontus, sirće, sodu-bikarbonu, smešu sirćete i vode…Dobićeš nijanse boja, od plavo-zelene preko narandžasto-crvene do lila- ljubičaste!

Ako ne možeš nabaviti lakmus papir, neka ti voda od kupusa posluži kao indikator za kiselu i baznu sredinu i za ostale oglede!

preko KUPUS UMESTO LAKMUSA.

Kod ove optičke iluzije, linije ćemo zameniti štapićima za roštilj, cevčicama, a negde pročitah da se u tu svrhu mogu iskoristiti i špageti (zanimljivo!)

Uz to, potreban nam je i komad debljeg materijala ili kartona.

Jedan štapić skratimo i namestimo da se sa jedne strane ravna sa drugim (celim) štapićem, a zatim i jedan i drugi pokrijemo.

Sa jedne strane se vidi jedan kraj štapića, sa druge strane dva.

Koji od njih je produžetak?

Jednostavno je, ali vaše oči ipak mogu da pošalju mozgu pogrešnu informaciju. Rešenja su ovde.

Ovaj eksperiment je veoma laka aktivnost za decu. Proverićemo, da li oko uvek vidi stvari onakve kakve zaista jesu, a možemo i utvrditi svoja znanja o osnovnim i izvedenim bojama. Napravićemo male igračke koje su istovremeno i jedna vrsta optičke iluzije.

Potreban materijal:

– karton

– lepak

– šestar

– lenjir

– flomasteri

– deblji konac

Postupak rada:

Šestarom nacrtamo na kartonu krug prečnika 6 cm, a zatim u njemu nacrtamo još dve manje kružnice. Podelimo krug linijama na osmine i obojimo delove žutom, crvenom i plavom bojom (kao na slici). Isečemo krug i probušimo dva manja otvora blizu centra kruga. Kroz njih treba provući konac koji ćemo vezati.

Kada sve to završimo treba uvrnuti (više puta) desnom rukom desni kraj konca, a levom levi, posle čega će krug početi da se okreće (kada ga zategnemo i pustimo).

Onog trenutka kada krug počne da se okreće, naše oči ne mogu više da prepoznaju boje kojim je stvarno obojen krug. Boje se „stapaju“ jedna sa drugom i čine da naše oči vide neke nove boje.

Jedna od poznatih iluzija ovog tipa je tzv. iluzija zida Ričarda Gregorija.

Vodoravne (sive) linije su paralelne. Sve „cigle“ (crne i bele), na slici su okružene neutralnim delom (u ovom slučaju linijom sive boje), a te linije nam, zapravo, i stvaraju „problem“ prilikom percepcije jer izgledaju kao da su nakošene.

Ako pogledamo detalj slike (sa desne strane) videćemo jasno vodoravne sive linije između crne i crne „cigle“ i na spoju bele i bele „cigle“. Na mestu gde se spajaju crne i bele „cigle“, crta se ne vidi dobro, odnosno izgleda kao da je deo crne „cigle“.

Mozak u ovom slučaju, traži najjednostavnije rešenje, a to je, da postoje prave linije između slojeva i da su one nagnute na jednu stranu.

Kada bi se slike sasvim malo izmenile, percepcija bi bila sasvim drugačija. Pogledajte slike ovde, a zatim kursor prevucite preko slika.

Audio-vizuelna percepcija, takođe, može biti odlična!

Izgovaraj redom nazive boja, ali tako da kažeš koje je boje reč, a ne ono što je napisano.

Ovo će ići (malo) teže jer naš mozak vidi napisanu reč i moramo se truditi da izgovorimo ono što piše, umesto onoga što vidimo.

Za ovu malu optičku iluziju potrebne su vam samo oči i ruke.

Postavite ruke u visini očiju (kao na slici). Razmak izmedju dva kažiprsta treba da bude oko 1 cm).

Gledajte kroz prste u neki predmet ili zid širom otvorenih očiju. Ono što tada treba da vidite, izgleda slično drugoj slici.

Ukoliko to ne vidite, pokušajte da primaknete ruke bliže očima. Tada sigurno uspeva!

Vredi pokušati i sa drugim prstima. 🙂

Pogrešna percepcija boja ili nijanse jedne boje dovode do optičkih varki.

Optičku iluziju šahovske table objasnio je Edvard H.Adelson: kvadrati A i B su iste nijanse, iako nam ne izgleda tako. Mozak ovu sliku „shvata“ odmah kao trodimenzionalni prikaz i primenjuje tehnike kojima kompenzuje razlike u nijansama boja. Zbog kontrasta, svetla polja izgledaju svetlije nego što jesu jer su okružena tamnim poljima, i obrnuto, tamnija polja izgledaju još tamnija okružena svetlim poljima.

Ako pogledamo animaciju ove slike, uočićemo da na početku prikaza, vidimo da su polja A i B iste nijanse, ali nam samo posle nekoliko trenutaka ta polja izgledaju sasvim drugačije.

Animacija  slike šahovske table

Veoma zanimljive animacije optičkih iluzija zbog pogrešne percepcije nijansi sive boje možete pogledati ovde.

 

VARKE

Posted on: 8. aprila 2012.

Percepcija je nesvesni proces kojim mozak organizuje podatke dobijene iz čula i „prevodi“ ih, stvarajući tako neku smisaonu celinu. Percepcijom, na primer, različite mrlje boje vidimo kao određeni predmet, mnoštvo zvukova čujemo kao govor, kombinaciju različitih ukusa definišemo kao ukusno jelo…

Ljudsko telo nije savršeno i ponekad je podložno pogrešnom shvatanju sveta koji ga okružuje. Kad naša čula prime loše ili netačne podatke, mozak ih pogrešno izanalizira i pogrešno ih „prevede“. Može da se desi i da mozak, npr. zbog umora, primi tačne podatke, ali ih loše „prevede“.

Iz svih tih razloga, ponekad dolazi do pojava koje nazivamo iluzije ili varke. Najčešće su to optičke iluzije (optičke varke) i odnose se na pojave koje percipiraju oči. Postoje i iluzije za koje su kriva neka druga čula: čulo ukusa, mirisa, sluha, dodira.

Zašto mozak greši?

Razloga za greške ima mnogo: prethodna iskustva, želje, spoljašnji uticaji, bolest nekog organa, mozak istovremeno dobija različite informacije od različitih čula (npr. oko prima jednu informaciju, a istovremeno koža prima drugu koja nema veze sa prvom, pa dolazi do nerazumevanja primljenih informacija) i dr.

Mozak uvek traži model ili uzorak, tj. sličnosti sa kojima bi povezao ono što dobija kao informacije. Primajući deliće informacija sa različitih strana, mozak ih „prevodi“ i spaja u celinu.

I dok na ovaj način mozak u velikoj meri pomaže u svakodnevnom životu, ponekad se dešava i da prouzrokuje iluzije tj. varke, pa mi vidimo stvari (slike) na pogrešan način.

Tragovi koji ostaju na predmetima od linija („šara“) na našim prstima zovu se otisci prstiju. Jedinstveni su za svakog čoveka, što se može i dokazati ovim ogledom. Čak ni jednojajčani blizanci nemaju iste otiske prstiju. „Šare“ na prstima svakog čoveka, formiraju se u toku embrionalnog razvića, a na njih imaju uticaj nasleđe i spoljašnji faktori sredine.

Potreban materijal:

– mastilo

– jastuče za pečate

– papir

– lepljiva traka

– lupa

Postupak rada:

Najbolje je raditi u parovima.

Prstom treba dodirnuti jastuče za pečate na koje smo prethodno sipali nekoliko kapi mastila. Pomoćnik (iz para) će lepljivu stranu selotejpa staviti na taj (umazani) prst da se otisak „skine“ i zalepiće ga na parče papira. Onda se uloge zamene.

Pre nego što počnete da proučavate svoje otiske koristeći lupu, bilo bi dobro da se (iz praktičnih razloga), ruke operu. 🙂

Otisci se mogu i skenirati, a zatim prikazati preko projektora (uz dodatno uveličavanje), a nije loše ni organizovati „detektivsku“ igru memorije – pogledaju se svi otisci sa ispisanim imenima, a zatim se pogađa čiji je koji otisak.

Slika: 1

„Da li ste znali da je Čarls Darvin, osim za teoriju evolucije, zaslužan i za to što policija danas koristi otiske prstiju za identifikaciju ljudi? Dobro, nije Darvin to smislio, ali je za ovog velikog naučnika vezana zanimljiva anegdota o tome kako su otisci prstiju ušli u policiju.

Naime, škotskom hirurgu Henriju Foldsu, koji je radio u bolnici u Tokiju, dopala je neka starinska japanska grnčarija na kojoj su se videli otisci prstiju u glini. Posmatrajući ih, dr Folds se zainteresovao za ovu temu i neko vreme proučavao jagodice ljudi, a onda čak i majmuna, pa i drugih životinja i otkrio je veliku sličnost i neke pravilnosti.

Svoja zapažanja o tome kako izgledaju linijice na prstima japanskih muškaraca kao i Evropljana zapisao je u članku koji je 1880. godine objavljen u časopisu Nejčer. Folds bi skicirao linijice na papiru i uz njih beležio podatke „vlasnika“: boju očiju, kože i kose, pol, nacionalnost… U članku je predložio da se otisci beleže i čuvaju tako što se prst umoči u mastilo pa se ostavi trag na papiru, jer se na ovaj način dobijaju jasne linije. Probao je i sa ostavljanjem otisaka na staklu, ali su bili dosta bledi, mada vrlo precizni.

Folds je na osnovu svojih zaključaka, između ostalog, sugerisao kako bi otisci prstiju mogli da posluže u identifikaciji kriminalaca. I sam je, kako je naveo, pomogao da se razreše dva slučaja – u jednom je čovek, kradljivac, masnim prstima pipao staklo, a u drugom se penjao uz beli zid, ostavljajući tragove.

Kada se šest godina kasnije vratio u Veliku Britaniju, Folds je svoje ideje i predloge izneo Londonskoj policiji, ali oni nisu pokazali  interesovanje za njegovo otkriće. No, nije odustao. O svom metodu pisao je Čarlsu Darvinu. Ovaj je već bio previše star i bolestan da bi se time bavio pa je pismo samo prosledio svom rođaku Frensisu Galtonu, koji je bio vrlo zainteresovan za antropologiju

Galton se danas smatra jednim od najvažnijih ljudi kada je reč o ulasku otisaka prstiju u policijku istragu, jer je primetio kako se oni mogu klasifikovati u nekoliko grupa. Deset godina pošto mu je Darvin prosledio Foldsovo pismo, Galton je 1892. godine objavio knjigu „Otisci prstiju“, gde je dao precizan statistički model i izračunao kako je mogućnost da dve osobe imaju identičan otisak prsta 1:64.000.000.000″.

Iz teksta: „Linije otkrivaju“, Elementarijum, Centar za promociju nauke

Slika: 1

  1. Povećati vlažnost vazduha u prostorijama (koliko je to moguće).
  2. Dobro je češće se „prazniti“ dok je iskra mala da se ne oseti. Koristite svaku priliku da dodirnete radijator,  slavinu ili neki drugi metalni predmet.
  3. Umesto da prstom pipate nešto da se razelektrišete, uzmite neki metalni predmet u ruku (npr. ključ ili spajalicu), pa tim pipnite. Tako varnica skače sa metala na metal pa neće biti peckanja.
  4. Nosite što više odeće od pamuka i lana. Ne stvara se elektricitet, a i zdravije je.

  5. Ako u sobi imate tepih, a najčešće je tako, uzmite praznu čistu bocu s raspršivačem, sipajte kašiku omekšivača za veš u pola litre vode i poprskajte tepih i ćebe (trljanje tepiha i ćebeta bilo čime, ne „skida“ elektricitet, već ga još više stvara!)
  6. Kod mašina u kojima se suši veš mogu pomoći specijalne maramice i omekšivači.
  7. Pri ulasku u automobil, najefikasnije je ključem dotaći metalni deo, da se isprazni elektricitet iz tela, a ako više volite, možete kupiti i eliminator statičkog elektriciteta. Slika: Eliminator statičkog elektriciteta
  8. Postoji i posebna narukvica protiv statičkog elektriciteta kojom se prazni elektricitet iz tela kad je povežemo sa uzemljenjem. Slika: Narukvica protiv statičkog elektriciteta
  9. Postoje i specijalne antistatičke cipele i antistatičke podloge.
  10. U našim, amaterskim uslovima i mogućnostima, elementi i uređaji osetljivi na statički elektricitet se mogu zaštititi i uz malo pažnje i mera predostrožnosti:
    – pod prostorije u kojoj se radi sa osetljivim uređajima, ne bi smeo biti prekriven tepihom
    – odeća koju nosi onaj ko radi, trebalo bi da bude pamučna
    – na radnom stolu možemo da postavimo komad gume
    – ruke oprati mlazom hladne vode i obrisati pamučnom krpom neposredno pre rada sa osetljivim elementima i uređajima
    – na kraju, ipak treba dodirnuti nešto „uzemljeno“ da se isprazni eventualno nakupljeni statički elektricitet

Kada hoćemo da istražujemo elektricitet, zanimljivo je trljati balone o kosu, podizati papiriće, pirinčane pahuljice i sl, ali šta ako ne želimo da ga istražujemo, a on „pršti“ na sve strane?

Pecka kad dodirneš kvaku, pecka kad pružiš nekom ruku, pecka kad se oblačiš, kad skidaš jaknu… Hoćeš da se očešljaš, a gde god mrdneš češalj, podižeš i kosu…

Taj elektricitet, ponekad, zna da bude pomalo i „naporan“!

 

 

Kada elektriciteta ima više i zbog čega?

  • Suv vazduh zimi – napolju je hladno, a stanove dodatno grejemo, što dovodi do toga da je vazduh u njima previše suv. U takvim uslovima, sintetički materijali i vuna trenjem stvaraju elektricitet (i prazne ga na nama) više nego inače.
  • Za elektricitet su „idealni“ odevni predmeti od najlona, poliestera, akrila, vune ili svile, ili mešavine sa nekim od tih materijala, kao i tepisi od sintetike i vune.
  • Kada kupujete nove sobne papuče ili cipele, proverite od čega je napravljen đon – od gume ili nekog drugog materijala – nije svejedno!
  • Za korisnike kompjutera najzanimljivija je, ali ne baš korisna,  prisutnost elektriciteta u njihovoj okolini, prilikom rada na računaru. On se jednostavno stvara samim prolaskom struje kroz kablove i žice koji su u blizini. Monitor je najveći proizvođač elektriciteta što se lako može primetiti i po količini pračine koju on na sebe privlači.
  • Pojavljuje se i kod mašina za sušenje veša. I ovde je sintetička odeća, koja se trlja jedna o drugu, izvor elektriciteta.
  • U automobilu, usled trljanja đonova o patosnice (ako nisu gumene) stvara se elektricitet… Sintetika na prostirkama, sintetika na presvlakama i eto „struje“.

Ko ne bi poželeo da ima ovakav šiz-friz?

Ja sam jednom imala priliku da napravim ovakvu frizuru, ali je trebalo da čekam jako dugo (bila je velika gužva zbog atraktivnosti frizure), pa sam odustala.

Sad mi je baš žao što nisam bila strpljivija. 🙂

 

Elektricitet je pojava na koju je prvi skrenuo pažnju Tales iz Mileta, a pošto je on živeo u Staroj Grčkoj i elektricitet je dobio ime po grčkoj reči elektron (ćilibar).

Kako mi možemo da vidimo ovu pojavu?

1. Kada plastični češalj ili lenjir protrljamo vunenom tkaninom, a zatim ga prinesemo sitno iscepkanim papirićima. Ovo je lako, i uvek uspeva.

 

2. Papirići se mogu privući i balonom, ako ga prethodno protrljamo o suvu kosu. Možemo ga i „zalepiti“ za zid (ovo obično radimo za Novu godinu! :))

3. Balon može pomeriti i mlaz vode ako se prethodno protrlja o tepih.

 

4. Možda bi se nekom više dopalo da se obuče kao naučnik i da za svoj eksperiment koristi so, šećer i biber.

 

5. Ako smo dobro opremljeni, možemo se fino zabaviti i pirinčanim pahuljicama.

 

Šta se dešava kod elektriciteta?

Kod elektriciteta je važno – naelektrisanje. Jedan tip naelektrisanja je nazvan „pozivitno“, a drugi „negativno“. Pritom, istoimena naelektrisanja se odbijaju, a različita privlače.

Predmeti i materijali koje koristimo da bi prikazali ovu pojavu, naelektrišu se različito i zato se „lepe“ jedni za druge (to važi samo za određene kombinacije materijala).

Važno je i na kojoj udaljenosti su naelektrisani predmeti. Ako se rastojanje između njih povećava i privlačenje će biti slabije.

To je elektricitet koji se ne kreće. Postoji i onaj koji se kreće tj. „putuje“ kroz žice, a zove se električna struja.

Slike preuzete sa: 1, 2

Da li su ove ogrlice napravljene od istog materijala? 🙂

Tales je živeo oko 600 god. p.n.e. Rođen je u Miletu, gradu na obali Male Azije koje su naseljavali Jonjani (grčko pleme) i koje je, dugo posle Talesa bilo sedište ondašnje nauke, pre svega matematike.

Bavio se trgovinom, politikom, filozofijom, matematikom, astronomijom, tehnikom…

Još kao mlad pokazivao je veliko znanje. U njegovoj kući su se sastajali poznati trgovci, ali i ljudi koji su se interesovali za nauku. Vremenom se zainteresovao za egipatsku nauku i krenuo u Egipat. Od egipatskih sveštenika učio je geometriju, a od vavilonskih astronomiju. Vratio se u domovinu mnogo godina kasnije i organizovao svoju školu.

Smatra se „prvim grčkim naučnikom“, i s pravom zauzima mesto među sedmoricom mudraca. „Sedmorica mudraca“ ili „sedam filozofa“ kako su ih zvali u to vreme, bili su ljudi koje su i buduće generacije duboko cenile zbog njihove izuzetne mudrosti (u to vreme i dugo posle toga, nije postojala nikakva jasna granica između nauke i filozofije).

Jedno od prvih Talesovih otkrića iz fizike je to što je uspeo da predvidi pomračenje Sunca. Ušao je i u istoriju matematike teoremom koja i danas nosi njegovo ime.

Tales iz Mileta prvi je izveo niz eksperimenata u kojima je dolazio do pojave elektriciteta. On je primetio neka neobična svojstva ćilibara koji, ako se protrlja krznom, može da privlači lake predmete (perje, dlake, papiriće) i da proizvodi sitne iskrice. Iz tog perioda potiče i pojam elektron (ćilibar, jantar na grčkom znači elektron).

Tales iz Mileta tek počinje „bajku o elektricitetu“ koja će biti nastavljana vekovima kasnije.

Izvor: 1, 2. 3

Kada deci hoćemo da pričamo o elektricitetu, pominjemo i Talesa iz Mileta. Kada pomenemo Talesa iz Mileta, pričamo o ćilibaru, a onda kažemo i da je Tales iz Mileta živeo u Staroj Grčkoj, a taj ćilibar, to je na grčkom elektron… I onda dođe do zbrke. Da li se čovek zove Ćilibar, ili Elektron ili Tales ili kako već? Zato je možda najbolje da krenemo redom. Najstariji u toj priči je ćilibar.

Ćilibar ili jantar je okamenjena smola koja je nastala od izumrlog četinarskog drveta (Pinus succinifera). Stručnjaci razlikuju oko 350 vrsta ćilibara. U svim drevnim kulturama cenjen je zbog svojih osobina i lepog izgleda.

To je tvrd i lomljiv materijal i obično ima sjajnu površinu. Boja ćilibara varira od bele, preko svetlo-žute, crveno-braon do skoro crne. Može biti providan, ali i potpuno neprovidan. Topi se na visokoj temperaturi (oko375C). Ima ga u različitim delovima sveta: Estoniji, Litvaniji, Poljskoj i Nemačkoj, a najvijše u Rusiji gde se nalazi preko 90% svetskih rezervi ćilibara. Komadi ćilibara nalaze se od mrvica veličine 1-2mm, do „šipki“ dužine oko metar. Malo je velikih komada poznato, a jedan od najvećih i najtežih je pronađen poslednjih godina i težak je 150 kg. U pronađenim komadima ćilibara mogu se ponekad videti i okamenjeni ostaci drevnih insekata.

U svetu se najviše ceni Baltički ćilibar, koji je skoro sav od smole četinara. Star je oko 35 miliona godina, mada postoje primerci koji su stari i duplo više.

Ćilibar se smatra dragim kamenom i danas se od njega izrađuje nakit, a pošto su njegova nalazišta sve ređa, i cena mu stalno raste.

Slike preuzete sa: 1, 2

Kad je Nidza bio mali, igrao se k’o ostali – ili možda nije?

Priču o prvom susretu Nikole Tesle sa elektricitetom, mnogi već sigurno znaju. Pošto sam veliki poštovalac imena i dela Nikole Tesle ja ću je, ipak, još jednom ponoviti.

„Bio je suton. Pomilovao sam svog mačka i tada se dogodilo čudo od koga sam zanemeo. Moja ruka je izazvala pljusak praskavih varnica, a iznad mačkovih leđa se stvorilo polje svetlosti“.

Teslin otac, Milutin Tesla, smatrao je da je to ona ista pojava koja se stvara pri udaru groma, elektricitet.

Na kraju svega je svakako, najzanimljiviji Nikolin zaključak povodom ovog događaja. Nikola Tesla je tada postavio pitanje na koje će samo on znati da da odgovor:
„A ja sam očaran razmišljao:
Nije li priroda jedna ogromna mačka? Ako jeste, ko nju miluje po leđima. Tada sam imao tri godine, a čuda koja su dolazila bila su sve veća“.

„Čudesni“ mačak je bio prijatelj malog Nikole, bili su nerazdvojni, možda je i na taj način priroda htela da pokaže kako će otkrivati svoje najveće tajne onima koji budu voleli i cenili podjednako i ljude i životinje, kao što je to činio Nikola Tesla.

Izvor: Viva fizika

Deo Izložbe posvećen Teslinom stvaralaštvu počinje njegovom divnom „Bajkom o elektricitetu“, u kojoj on, s poetskim nadahnućem, prikazuje kako je ljudski um u toku istorije postepeno prodirao u tajne elektriciteta. „Bajka“ počinje od starogrčkog filosofa Talesa iz Mileta i njegovih razmišljanja o zagonetnim iskrama, koje se javljaju trenjem ćilibara, zatim opisuje vekove istraživanja sve do Džilberta, Franklina, Galvanija, Volte, Ersteda i Faradeja.

Grupa Teslinih patenata iz oblasti proizvodnje, prenošenja i korišćenja polifaznih naizmeničnih struja iz perioda 1887-1890. godine, predstavlja kamen temeljac epohe elektroenergetske današnjice. U ovim patentima zaštićena su otkrića indukcionog i sinhronog motora, generatora i transformatora višefaznih struja, načini vezivanja strujnih kola i niz drugih pronalazaka iz te oblasti. Patenti su ilustrovani interaktivnim modelom Teslinog prvog indukcionog motora za dvofazne naizmenične struje i mnoštvom fotografija.

Muzej Nikole Tesle (Mapa muzeja: „Bajka o elektricitetu“)

Ljuska jajeta sadrži dosta kalcijuma, a to je onaj isti kalcijum koji se nalazi i u našem telu, i od koga naše kosti i zubi postaju čvršći. Kalcijum se stalno troši iz organizma, pa ga stalno treba i unositi u organizam.

Šta se dešava kada se kalcijum potroši?

Potreban materijal:

– tvrdo kuvano jaje ili nekuvano jaje

– alkoholno (belo) sirće

– čaša

Postupak rada:

a) U čašu stavimo tvrdo kuvano jaje i prelijemo ga sirćetom. Tako stoji 2-3 dana, a na kraju trećeg dana isperemo jaje hladnom vodom. Dobićemo „gumeno“ jaje, kojim se, naravno, možemo poigrati ili organizovati malo takmičenje – koje jaje će najviše odskočiti. 🙂

b) Isto možemo uraditi i sa nekuvanim jajetom. Stavimo jaje u čašu i prelijemo ga sirćetom. Videćemo da se na kori jajeta formiraju  mali mehurići, a to je ugljen-dioksid koji se oslobadja.

Posle 24 časa, sipamo sveže sirće u čašu, a staro prospemo. Pritom treba biti pažljiv, jer sadržaj ovog jajeta će držati samo tanka membrana koja lako može pući, pa je važno pažljivo ga izvaditi iz čaše, a zatim i vratiti u sveže sirće. Zatim ga ostavimo da stoji još nedelju dana u sirćetu i dobićemo „gumeno“ jaje.

Zašto se ovo dešava?

Kora jajeta sadrži kalcijum koji se „troši“ pod dejstvom sirćetne kiseline. Pošto se istovremeno ne nadoknadjuje, jaje ostaje prekriveno samo tankom membranom i izgleda kao da je gumeno.

Da bi imali zdrave i čvrste kosti i zube, treba svakodnevno da unosimo kalcijum u organizam. Zato su mleko i mlečni proizvodi, koji su bogati ovim mineralom, veoma važni u ishrani, posebno kod dece koja rastu i razvijaju se i kod koje kosti tek treba da očvrsnu.

 

Pročitaj i ovo:  KOSTI ČUVA KALCIJUM

Kalcijum je mineral koji je neophodan za rast i zdravlje kostiju i zuba. Omogućava kontrakciju mišića, neophodan je za zgrušavanje krvi, prenos nervnih impulsa i zdravlje vezivnog tkiva.
Najviše kalcijuma nalazi se u kostima, gde čini glavni deo koštane mase. U telu prosečnog, odraslog čoveka ima oko 1,5kg kalcijuma.

Količina kalcijuma u našim kostima menja se sa godinama života. U toku prve godine života, kosti deteta imaju veoma malo kalcijuma i vrlo su savitljive. Ovaj mineral se stalno oslobađa iz kostiju, i u njih ugrađuje novi.

Deci kosti rastu, a istovremeno se povećava njihova gustina, pa je zato neophodno da ona uzimaju dovoljno vitamina D (upravlja resorpcijom i održavanjem ravnoteže kalcijuma i fosfora) i kalcijuma. Gustina kostiju se povećava i bavljenjem fizičkim aktivnostima (hodanje, trčanje, plesanje…).

Potrebe kalcijuma kod dece date su u tabeli:

Proizvodi bogati ovim mineralom su: mleko i mlečni proizvodi, kelj, konzervirana riba sa kostima, kikiriki, orah, semenke suncokreta, brokoli, karfiol, soja. Često je i kalcijum koji potiče iz vode značajan izvor.

Kalcijum se iz mleka mnogo bolje usvaja nego iz biljnih namirnica. Izuzetak su biljna hrana sa tamno zelenim listovima, kao što su brokoli, kelj i repa.

Više o kalcijumu i njegovoj ulozi u organizmu:

Značaj kalcijuma za zube i kosti

Slika je preuzeta sa iste veze.

U ljudskoj ishrani, upotrebljavaju se neke supstance koje se dodaju namirnicama kako bi one ostale sveže duži vremenski period.

Jabuka koja stoji presečena na stolu, vrlo brzo promeni boju. To se dešava jer dolazi do oksidacije, a oksidacija je, najkraće rečeno, hemijska reakcija koja se zbiva kada neko organsko telo upija kiseonik.

Ovim jednostavnim eksperimentom možemo dokazati da limun usporava proces oksidacije.

Od materijala potrebni su nam samo: jabuka, nož, voda i limun.

Jabuku presečemo na dve polovine. Jednu polovinu premažemo vodom, a drugu limunom. Posle toga, jedino što treba je, da posmatramo šta se dešava sa svakom polovinom jabuke.

Čak i posle više od dvanaest sati, polovina jabuke koju smo premazali limunom nije promenila boju. Na ovaj način dokazali smo da je limun prirodni antioksidans jer je usporio proces oksidacije tj. delovanje kiseonika na jabuku.

 

Pročitaj i ovo: ADITIVI U ISHRANI

 


april 2012.
P U S Č P S N
« mar   jul »
 1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30  

Unesite svoju adresu e-pošte da biste pratili ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte.