naukica

Ponekad se dešava da roditelji i nastavnici viču na decu. Tada možemo čuti i duboke i visoke tonove koje stvaraju njihove glasne žice.

Zbog nepravilnog korišćenja glasnih žica, a pod dejstvom prašine iz vazduha, nezdrave ishrane, infekcije zuba, hladnih napitaka koje piju (često su i pušači), može kod takvih osoba doći i do promuklosti.

Ako neko od njih oseti promuklost, treba im preporučiti jedan od navedenih recepata.

Pošto promuklost glasnogovornika može potrajati dve do tri nedelje, preporuka je da, bar u toku tog perioda,  pričaju tiše, manje konzumiraju cigarete (ili ih uopšte ne konzumiraju) i više vremena provode u prirodi.

ŽALFIJA

Potrebno: 2 kašike čaja žalfije, 5 listova lovora, 20 g šećera, 1/2 l vode

Staviti u hladnu vodu i kad proključa kuvati još pet minuta. Ostaviti poklopljeno 7-8 sati, procediti i piti više puta u toku dana po jedan gutljaj.

KANTARION

Jednu kašiku kantariona preliti sa 2 dl ključale vode, ostaviti poklopljeno 10-tak minuta, procediti i nepošećereno piti dva puta dnevno posle jela i pred spavanje.

KUPUS

Lagano kuvati desetak iseckanih listova kupusa sa dve kašike meda ili šećera, dok se ne dobije gust i prijatan sirup i uzimati po dve kašike pre svakog jela.

Recepti preuzeti odavde: Bilje & Zdravlje

Jezik je mišićni organ smešten u usnoj duplji. Obavlja niz značajnih funkcija: prilikom žvakanja okreće i pomera hranu, predstavlja organ ukusa, tj. prenosi „informacije“ do mozga, a važan je i za govor.

Sastoji se iz prednjeg (telo jezika) i zadnjeg dela (koren jezika). Prednji deo jezika je pokretan i prekriven je sluzokožom. Na gornjoj površini jezika nalaze se ispupčenja koja ze zovu papile. One pridržavaju hranu da bi se okretala u ustima za vreme žvakanja. Jedna vrsta papila su crvene tačke na površini jezika (dominiraju na vrhu jezika). Druga vrsta npr. sadrži slobodne nervne završetke i predstavlja receptore za bol, toplotu i dodir. Postoje četiri vrste papila.

Koren jezika je smešten pozadi, nepokretan je, a sluzokoža koja prekriva koren jezika nema papile.

Jezik predstavlja organ čula ukusa i pomaže nam da prepoznamo da li je nešto slatko, slano, ljuto ili gorko.

Kako jezik prepoznaje ukus?

Između papila su kvržice čula ukusa, a svaka od njih ima ćelije za ukus na kojima se nalazi mnoštvo dlačica. Kada ih hrana određenog ukusa dodirne, ćelije proizvode nervne signale koji odlaze do mozga. Različiti delovi jezika reaguju na različite ukuse.

Izvor: 1, 2, 3

Postoje slike koje možemo videti na različite načine. Informacije koje naš mozak dobija preko čula, pokušava da „prevede“ u neke smislene slike. Međutim, ponekad se mozak može i „zbuniti“ jer dobija informacije o oblicima koji se mogu prevesti kao različiti poznati predmeti.

Vidite li patku ili zeca?

Daske ili merdevine?

Uočavamo daske različitih boja i sliku šarene kante, ali sve te delove zajedno ne možemo spojiti u neku smislenu celinu. Naš mozak „prevodi“ da su to samo daske i da tu nema ničeg drugog. Međutim, ako stanemo na tačno određeno mesto, mozak informacije koje dobija „prevodi“ kao nešto drugo – šarene merdevine. (Postavka Naučnog centra u Torontu, 2007.)

Da li smo u „zemlji čuda“ ili je to optička iluzija?

Jedna od poznatih iluzija ovog tipa je tzv. iluzija zida Ričarda Gregorija.

Vodoravne (sive) linije su paralelne. Sve „cigle“ (crne i bele), na slici su okružene neutralnim delom (u ovom slučaju linijom sive boje), a te linije nam, zapravo, i stvaraju „problem“ prilikom percepcije jer izgledaju kao da su nakošene.

Ako pogledamo detalj slike (sa desne strane) videćemo jasno vodoravne sive linije između crne i crne „cigle“ i na spoju bele i bele „cigle“. Na mestu gde se spajaju crne i bele „cigle“, crta se ne vidi dobro, odnosno izgleda kao da je deo crne „cigle“.

Mozak u ovom slučaju, traži najjednostavnije rešenje, a to je, da postoje prave linije između slojeva i da su one nagnute na jednu stranu.

Kada bi se slike sasvim malo izmenile, percepcija bi bila sasvim drugačija. Pogledajte slike ovde, a zatim kursor prevucite preko slika.

Audio-vizuelna percepcija, takođe, može biti odlična!

Pogrešna percepcija boja ili nijanse jedne boje dovode do optičkih varki.

Optičku iluziju šahovske table objasnio je Edvard H.Adelson: kvadrati A i B su iste nijanse, iako nam ne izgleda tako. Mozak ovu sliku „shvata“ odmah kao trodimenzionalni prikaz i primenjuje tehnike kojima kompenzuje razlike u nijansama boja. Zbog kontrasta, svetla polja izgledaju svetlije nego što jesu jer su okružena tamnim poljima, i obrnuto, tamnija polja izgledaju još tamnija okružena svetlim poljima.

Ako pogledamo animaciju ove slike, uočićemo da na početku prikaza, vidimo da su polja A i B iste nijanse, ali nam samo posle nekoliko trenutaka ta polja izgledaju sasvim drugačije.

Animacija  slike šahovske table

Veoma zanimljive animacije optičkih iluzija zbog pogrešne percepcije nijansi sive boje možete pogledati ovde.

Percepcija je nesvesni proces kojim mozak organizuje podatke dobijene iz čula i „prevodi“ ih, stvarajući tako neku smisaonu celinu. Percepcijom, na primer, različite mrlje boje vidimo kao određeni predmet, mnoštvo zvukova čujemo kao govor, kombinaciju različitih ukusa definišemo kao ukusno jelo…

Ljudsko telo nije savršeno i ponekad je podložno pogrešnom shvatanju sveta koji ga okružuje. Kad naša čula prime loše ili netačne podatke, mozak ih pogrešno izanalizira i pogrešno ih „prevede“. Može da se desi i da mozak, npr. zbog umora, primi tačne podatke, ali ih loše „prevede“.

Iz svih tih razloga, ponekad dolazi do pojava koje nazivamo iluzije ili varke. Najčešće su to optičke iluzije (optičke varke) i odnose se na pojave koje percipiraju oči. Postoje i iluzije za koje su kriva neka druga čula: čulo ukusa, mirisa, sluha, dodira.

Zašto mozak greši?

Razloga za greške ima mnogo: prethodna iskustva, želje, spoljašnji uticaji, bolest nekog organa, mozak istovremeno dobija različite informacije od različitih čula (npr. oko prima jednu informaciju, a istovremeno koža prima drugu koja nema veze sa prvom, pa dolazi do nerazumevanja primljenih informacija) i dr.

Mozak uvek traži model ili uzorak, tj. sličnosti sa kojima bi povezao ono što dobija kao informacije. Primajući deliće informacija sa različitih strana, mozak ih „prevodi“ i spaja u celinu.

I dok na ovaj način mozak u velikoj meri pomaže u svakodnevnom životu, ponekad se dešava i da prouzrokuje iluzije tj. varke, pa mi vidimo stvari (slike) na pogrešan način.

„Da li ste znali da je Čarls Darvin, osim za teoriju evolucije, zaslužan i za to što policija danas koristi otiske prstiju za identifikaciju ljudi? Dobro, nije Darvin to smislio, ali je za ovog velikog naučnika vezana zanimljiva anegdota o tome kako su otisci prstiju ušli u policiju.

Naime, škotskom hirurgu Henriju Foldsu, koji je radio u bolnici u Tokiju, dopala je neka starinska japanska grnčarija na kojoj su se videli otisci prstiju u glini. Posmatrajući ih, dr Folds se zainteresovao za ovu temu i neko vreme proučavao jagodice ljudi, a onda čak i majmuna, pa i drugih životinja i otkrio je veliku sličnost i neke pravilnosti.

Svoja zapažanja o tome kako izgledaju linijice na prstima japanskih muškaraca kao i Evropljana zapisao je u članku koji je 1880. godine objavljen u časopisu Nejčer. Folds bi skicirao linijice na papiru i uz njih beležio podatke „vlasnika“: boju očiju, kože i kose, pol, nacionalnost… U članku je predložio da se otisci beleže i čuvaju tako što se prst umoči u mastilo pa se ostavi trag na papiru, jer se na ovaj način dobijaju jasne linije. Probao je i sa ostavljanjem otisaka na staklu, ali su bili dosta bledi, mada vrlo precizni.

Folds je na osnovu svojih zaključaka, između ostalog, sugerisao kako bi otisci prstiju mogli da posluže u identifikaciji kriminalaca. I sam je, kako je naveo, pomogao da se razreše dva slučaja – u jednom je čovek, kradljivac, masnim prstima pipao staklo, a u drugom se penjao uz beli zid, ostavljajući tragove.

Kada se šest godina kasnije vratio u Veliku Britaniju, Folds je svoje ideje i predloge izneo Londonskoj policiji, ali oni nisu pokazali  interesovanje za njegovo otkriće. No, nije odustao. O svom metodu pisao je Čarlsu Darvinu. Ovaj je već bio previše star i bolestan da bi se time bavio pa je pismo samo prosledio svom rođaku Frensisu Galtonu, koji je bio vrlo zainteresovan za antropologiju

Galton se danas smatra jednim od najvažnijih ljudi kada je reč o ulasku otisaka prstiju u policijku istragu, jer je primetio kako se oni mogu klasifikovati u nekoliko grupa. Deset godina pošto mu je Darvin prosledio Foldsovo pismo, Galton je 1892. godine objavio knjigu „Otisci prstiju“, gde je dao precizan statistički model i izračunao kako je mogućnost da dve osobe imaju identičan otisak prsta 1:64.000.000.000″.

Iz teksta: „Linije otkrivaju“, Elementarijum, Centar za promociju nauke

Slika: 1

Kalcijum je mineral koji je neophodan za rast i zdravlje kostiju i zuba. Omogućava kontrakciju mišića, neophodan je za zgrušavanje krvi, prenos nervnih impulsa i zdravlje vezivnog tkiva.
Najviše kalcijuma nalazi se u kostima, gde čini glavni deo koštane mase. U telu prosečnog, odraslog čoveka ima oko 1,5kg kalcijuma.

Količina kalcijuma u našim kostima menja se sa godinama života. U toku prve godine života, kosti deteta imaju veoma malo kalcijuma i vrlo su savitljive. Ovaj mineral se stalno oslobađa iz kostiju, i u njih ugrađuje novi.

Deci kosti rastu, a istovremeno se povećava njihova gustina, pa je zato neophodno da ona uzimaju dovoljno vitamina D (upravlja resorpcijom i održavanjem ravnoteže kalcijuma i fosfora) i kalcijuma. Gustina kostiju se povećava i bavljenjem fizičkim aktivnostima (hodanje, trčanje, plesanje…).

Potrebe kalcijuma kod dece date su u tabeli:

Proizvodi bogati ovim mineralom su: mleko i mlečni proizvodi, kelj, konzervirana riba sa kostima, kikiriki, orah, semenke suncokreta, brokoli, karfiol, soja. Često je i kalcijum koji potiče iz vode značajan izvor.

Kalcijum se iz mleka mnogo bolje usvaja nego iz biljnih namirnica. Izuzetak su biljna hrana sa tamno zelenim listovima, kao što su brokoli, kelj i repa.

Više o kalcijumu i njegovoj ulozi u organizmu:

Značaj kalcijuma za zube i kosti

Slika je preuzeta sa iste veze.