naukica

Archive for the ‘Ljudi’ Category

M

Advertisements

Ponekad se dešava da roditelji i nastavnici viču na decu. Tada možemo čuti i duboke i visoke tonove koje stvaraju njihove glasne žice.

glasnogovorniciZbog nepravilnog korišćenja glasnih žica, a pod dejstvom prašine iz vazduha, nezdrave ishrane, infekcije zuba, hladnih napitaka koje piju (često su i pušači), može kod takvih osoba doći i do promuklosti.

Ako neko od njih oseti promuklost, treba im preporučiti jedan od navedenih recepata.

Pošto promuklost glasnogovornika može potrajati dve do tri nedelje, preporuka je da, bar u toku tog perioda,  pričaju tiše, manje konzumiraju cigarete (ili ih uopšte ne konzumiraju) i više vremena provode u prirodi.

ŽALFIJA

Potrebno: 2 kašike čaja žalfije, 5 listova lovora, 20 g šećera, 1/2 l vode

Staviti u hladnu vodu i kad proključa kuvati još pet minuta. Ostaviti poklopljeno 7-8 sati, procediti i piti više puta u toku dana po jedan gutljaj.

KANTARION

Jednu kašiku kantariona preliti sa 2 dl ključale vode, ostaviti poklopljeno 10-tak minuta, procediti i nepošećereno piti dva puta dnevno posle jela i pred spavanje.

KUPUS

Lagano kuvati desetak iseckanih listova kupusa sa dve kašike meda ili šećera, dok se ne dobije gust i prijatan sirup i uzimati po dve kašike pre svakog jela.

Recepti preuzeti odavde: Bilje & Zdravlje

  • Postoje tri tipa virusa gripa: tip A – najopasniji (napada mnoge sisare i ptice), uzrokuje većinu bolesti kod čoveka; tip B – napada ljude i ptice; tip C – utiče samo na ljude.
  • Sezona gripa počinje približavanjem zime, kada se ljudi više nalaze u grupama, u zatvorenom prostoru, i slabo provetrenim prostorima.
  • Virus gripa se prenosi u kapljicama izbačenim tokom kijanja i kašljanja.
  • Dovoljno je samo jedno kijanje osobe zaražene gripom da se virusi rašire po celoj prostoriji.
  • Udisanje virusnih čestica može dovesti do zaraze posle samo sat vremena.
  • Rizik od virusa se smanjuje provetravanjem prostorija u kojima boravimo.
  • Jedini način da se zarazite gripom je da dođete u kontakt sa virusom koji ga izaziva. To se dešava i napolju, ali mnogo češće u zatvorenim prostorijama.
  • Gripom se smatra samo ona bolest  koja je prouzrokovana virusima tipa A, B i C.
  • Prvi simptomi gripa su temperatura, glavobolja, suvi kašalj, začepljen nos, groznica, bol u mišićima i zglobovima, gubitak apetita i slabost tela.
  • Kod većine ljudi simptomi slabe nakon dva do tri dana, a prestaju nakon nedelju dana.
  • Vakcina za grip se sastoji od oslabljenih ili mrtvih virusa ili njihovih delova.
  • Današnja vakcina protiv gripa ne pruža 100% zaštitu.
  • Mladi se češće, veoma brzo oporavljaju od gripa, bez obzira da li su primili vakcinu ili ne.
  • Što se više osoba vakciniše, manje slučajeva gripa će biti, a rizične grupe će manje biti izložene virusu.
  • Antibiotici  se bore protiv bakterija, ne virusa.
  • Prehlada se može nazvati blažom verzijom gripa. Ona je najčešća od svih virusnih infekcija gornjeg disajnog aparata koji čine nos, grlo i sinusi. Često se poistovećuje sa gripom, koji ponekad ima iste simptome ali je jačeg intenziteta i duže traje. Prehladu izaziva više od 200 vrsta virusa  koji se prenose kapljičnim putem (govor, kijanje, kašljanje, rukovanje). Simptomi su: zapušen nos, kijanje, bol u grlu, kašalj, a povišena temperatura se javlja uglavnom kod male dece.
  • Svaka prehlada ili bolest  sa temperaturom nije uvek grip.
  • Ako se već zarazite virusom gripa, odležite koliko je potrebno i uzimajte zdravu hranu i tople napitke.

Kad se pomene grip, meni je nekako uvek u glavi (od kada sam ga prvi put videla) ovaj snimak. Ono što se ne može videti golim okom, zabeležila je savremena tehnika.

I gledajući snimak, čulo sluha sigurno, mnogo više uživa nego čulo vida. Ipak, ono što se vidi ostaje trajno u sećanju.

Šta čovek izbacuje iz svog organizma kijanjem? Pogledajte … The Sneeze

Oznake:

Naziv virus potiče od istoimene latinske reči koja znači – otrov.

Virusi  su sićušni mikroorganizmi koji se mogu videti samo pomoću elektronskih mikroskopa. Međusobno se razlikuju po veličini, sastavu i drugim osobinama.

Virusi se ne smatraju živim organizmima. Za njih se kaže da su oni između živog i neživog sveta, jer imaju karakteristike i živih bića (prisustvo nukleinskih kiselina i proteina, sposobnost da se menjaju) ali i karakteristike neživog sveta (nemaju ćelijsku građu, niti sposobnost obavljanja metabolizma).

Množe se samo na živim ćelijama i nisu sposobni da rastu. Izazivaju mnoge infektivne bolesti, stalno su prisutni i predstavljaju svakodnevnu pretnju zdravlju, ne samo za čoveka, već i za druge žive organizme (napadaju i biljke, životinje i bakterije).

(Na slici: virus gripa uvećan 100 000 puta)

virus-gripaVirusi ne mogu da se razmnožavaju van ćelije domaćina, jer kada su van ćelije oni i ne pokazuju osobine živih bića.

Zrela virusna, vanćelijska čestica sposobna da inficira ćeliju domaćina naziva se virion. Kada uđe u ćeliju nekog živog bića, virion postaje aktivan, odnosno postaje virus. Ćeliju domaćina, virus  koristi za sopstveno razmnožavanje. Napadnuta ćelija, umesto da stvara materije koje su joj potrebne za normalan rad, počinje da stvara delove „uljeza“ tj. virusa. Na taj način dolazi do neke bolesti.

Virusi se razmnožavaju na način koji je jedinstven u živom svetu, pa se takvo razmnožavanje naziva umnožavanje.

Krajem 19. veka, naučnik Ivanovski otkrio je prvi virus, koji napada isključivo biljku duvana, a nazvan je skraćeno TMW.

Izvor: 1

Jezik je mišićni organ smešten u usnoj duplji. Obavlja niz značajnih funkcija: prilikom žvakanja okreće i pomera hranu, predstavlja organ ukusa, tj. prenosi „informacije“ do mozga, a važan je i za govor.

Sastoji se iz prednjeg (telo jezika) i zadnjeg dela (koren jezika). Prednji deo jezika je pokretan i prekriven je sluzokožom. Na gornjoj površini jezika nalaze se ispupčenja koja ze zovu papile. One pridržavaju hranu da bi se okretala u ustima za vreme žvakanja. Jedna vrsta papila su crvene tačke na površini jezika (dominiraju na vrhu jezika). Druga vrsta npr. sadrži slobodne nervne završetke i predstavlja receptore za bol, toplotu i dodir. Postoje četiri vrste papila.

Koren jezika je smešten pozadi, nepokretan je, a sluzokoža koja prekriva koren jezika nema papile.

Jezik predstavlja organ čula ukusa i pomaže nam da prepoznamo da li je nešto slatko, slano, ljuto ili gorko.

Kako jezik prepoznaje ukus?

Između papila su kvržice čula ukusa, a svaka od njih ima ćelije za ukus na kojima se nalazi mnoštvo dlačica. Kada ih hrana određenog ukusa dodirne, ćelije proizvode nervne signale koji odlaze do mozga. Različiti delovi jezika reaguju na različite ukuse.

Izvor: 1, 2, 3

Postoje slike koje možemo videti na različite načine. Informacije koje naš mozak dobija preko čula, pokušava da „prevede“ u neke smislene slike. Međutim, ponekad se mozak može i „zbuniti“ jer dobija informacije o oblicima koji se mogu prevesti kao različiti poznati predmeti.

Vidite li patku ili zeca?

Daske ili merdevine?

Uočavamo daske različitih boja i sliku šarene kante, ali sve te delove zajedno ne možemo spojiti u neku smislenu celinu. Naš mozak „prevodi“ da su to samo daske i da tu nema ničeg drugog. Međutim, ako stanemo na tačno određeno mesto, mozak informacije koje dobija „prevodi“ kao nešto drugo – šarene merdevine. (Postavka Naučnog centra u Torontu, 2007.)

Da li smo u „zemlji čuda“ ili je to optička iluzija?

Jedna od poznatih iluzija ovog tipa je tzv. iluzija zida Ričarda Gregorija.

Vodoravne (sive) linije su paralelne. Sve „cigle“ (crne i bele), na slici su okružene neutralnim delom (u ovom slučaju linijom sive boje), a te linije nam, zapravo, i stvaraju „problem“ prilikom percepcije jer izgledaju kao da su nakošene.

Ako pogledamo detalj slike (sa desne strane) videćemo jasno vodoravne sive linije između crne i crne „cigle“ i na spoju bele i bele „cigle“. Na mestu gde se spajaju crne i bele „cigle“, crta se ne vidi dobro, odnosno izgleda kao da je deo crne „cigle“.

Mozak u ovom slučaju, traži najjednostavnije rešenje, a to je, da postoje prave linije između slojeva i da su one nagnute na jednu stranu.

Kada bi se slike sasvim malo izmenile, percepcija bi bila sasvim drugačija. Pogledajte slike ovde, a zatim kursor prevucite preko slika.

Audio-vizuelna percepcija, takođe, može biti odlična!

Pogrešna percepcija boja ili nijanse jedne boje dovode do optičkih varki.

Optičku iluziju šahovske table objasnio je Edvard H.Adelson: kvadrati A i B su iste nijanse, iako nam ne izgleda tako. Mozak ovu sliku „shvata“ odmah kao trodimenzionalni prikaz i primenjuje tehnike kojima kompenzuje razlike u nijansama boja. Zbog kontrasta, svetla polja izgledaju svetlije nego što jesu jer su okružena tamnim poljima, i obrnuto, tamnija polja izgledaju još tamnija okružena svetlim poljima.

Ako pogledamo animaciju ove slike, uočićemo da na početku prikaza, vidimo da su polja A i B iste nijanse, ali nam samo posle nekoliko trenutaka ta polja izgledaju sasvim drugačije.

Animacija  slike šahovske table

Veoma zanimljive animacije optičkih iluzija zbog pogrešne percepcije nijansi sive boje možete pogledati ovde.

 

VARKE

Posted on: 8. aprila 2012.

Percepcija je nesvesni proces kojim mozak organizuje podatke dobijene iz čula i „prevodi“ ih, stvarajući tako neku smisaonu celinu. Percepcijom, na primer, različite mrlje boje vidimo kao određeni predmet, mnoštvo zvukova čujemo kao govor, kombinaciju različitih ukusa definišemo kao ukusno jelo…

Ljudsko telo nije savršeno i ponekad je podložno pogrešnom shvatanju sveta koji ga okružuje. Kad naša čula prime loše ili netačne podatke, mozak ih pogrešno izanalizira i pogrešno ih „prevede“. Može da se desi i da mozak, npr. zbog umora, primi tačne podatke, ali ih loše „prevede“.

Iz svih tih razloga, ponekad dolazi do pojava koje nazivamo iluzije ili varke. Najčešće su to optičke iluzije (optičke varke) i odnose se na pojave koje percipiraju oči. Postoje i iluzije za koje su kriva neka druga čula: čulo ukusa, mirisa, sluha, dodira.

Zašto mozak greši?

Razloga za greške ima mnogo: prethodna iskustva, želje, spoljašnji uticaji, bolest nekog organa, mozak istovremeno dobija različite informacije od različitih čula (npr. oko prima jednu informaciju, a istovremeno koža prima drugu koja nema veze sa prvom, pa dolazi do nerazumevanja primljenih informacija) i dr.

Mozak uvek traži model ili uzorak, tj. sličnosti sa kojima bi povezao ono što dobija kao informacije. Primajući deliće informacija sa različitih strana, mozak ih „prevodi“ i spaja u celinu.

I dok na ovaj način mozak u velikoj meri pomaže u svakodnevnom životu, ponekad se dešava i da prouzrokuje iluzije tj. varke, pa mi vidimo stvari (slike) na pogrešan način.

Tragovi koji ostaju na predmetima od linija („šara“) na našim prstima zovu se otisci prstiju. Jedinstveni su za svakog čoveka, što se može i dokazati ovim ogledom. Čak ni jednojajčani blizanci nemaju iste otiske prstiju. „Šare“ na prstima svakog čoveka, formiraju se u toku embrionalnog razvića, a na njih imaju uticaj nasleđe i spoljašnji faktori sredine.

Potreban materijal:

– mastilo

– jastuče za pečate

– papir

– lepljiva traka

– lupa

Postupak rada:

Najbolje je raditi u parovima.

Prstom treba dodirnuti jastuče za pečate na koje smo prethodno sipali nekoliko kapi mastila. Pomoćnik (iz para) će lepljivu stranu selotejpa staviti na taj (umazani) prst da se otisak „skine“ i zalepiće ga na parče papira. Onda se uloge zamene.

Pre nego što počnete da proučavate svoje otiske koristeći lupu, bilo bi dobro da se (iz praktičnih razloga), ruke operu. 🙂

Otisci se mogu i skenirati, a zatim prikazati preko projektora (uz dodatno uveličavanje), a nije loše ni organizovati „detektivsku“ igru memorije – pogledaju se svi otisci sa ispisanim imenima, a zatim se pogađa čiji je koji otisak.

Slika: 1

„Da li ste znali da je Čarls Darvin, osim za teoriju evolucije, zaslužan i za to što policija danas koristi otiske prstiju za identifikaciju ljudi? Dobro, nije Darvin to smislio, ali je za ovog velikog naučnika vezana zanimljiva anegdota o tome kako su otisci prstiju ušli u policiju.

Naime, škotskom hirurgu Henriju Foldsu, koji je radio u bolnici u Tokiju, dopala je neka starinska japanska grnčarija na kojoj su se videli otisci prstiju u glini. Posmatrajući ih, dr Folds se zainteresovao za ovu temu i neko vreme proučavao jagodice ljudi, a onda čak i majmuna, pa i drugih životinja i otkrio je veliku sličnost i neke pravilnosti.

Svoja zapažanja o tome kako izgledaju linijice na prstima japanskih muškaraca kao i Evropljana zapisao je u članku koji je 1880. godine objavljen u časopisu Nejčer. Folds bi skicirao linijice na papiru i uz njih beležio podatke „vlasnika“: boju očiju, kože i kose, pol, nacionalnost… U članku je predložio da se otisci beleže i čuvaju tako što se prst umoči u mastilo pa se ostavi trag na papiru, jer se na ovaj način dobijaju jasne linije. Probao je i sa ostavljanjem otisaka na staklu, ali su bili dosta bledi, mada vrlo precizni.

Folds je na osnovu svojih zaključaka, između ostalog, sugerisao kako bi otisci prstiju mogli da posluže u identifikaciji kriminalaca. I sam je, kako je naveo, pomogao da se razreše dva slučaja – u jednom je čovek, kradljivac, masnim prstima pipao staklo, a u drugom se penjao uz beli zid, ostavljajući tragove.

Kada se šest godina kasnije vratio u Veliku Britaniju, Folds je svoje ideje i predloge izneo Londonskoj policiji, ali oni nisu pokazali  interesovanje za njegovo otkriće. No, nije odustao. O svom metodu pisao je Čarlsu Darvinu. Ovaj je već bio previše star i bolestan da bi se time bavio pa je pismo samo prosledio svom rođaku Frensisu Galtonu, koji je bio vrlo zainteresovan za antropologiju

Galton se danas smatra jednim od najvažnijih ljudi kada je reč o ulasku otisaka prstiju u policijku istragu, jer je primetio kako se oni mogu klasifikovati u nekoliko grupa. Deset godina pošto mu je Darvin prosledio Foldsovo pismo, Galton je 1892. godine objavio knjigu „Otisci prstiju“, gde je dao precizan statistički model i izračunao kako je mogućnost da dve osobe imaju identičan otisak prsta 1:64.000.000.000″.

Iz teksta: „Linije otkrivaju“, Elementarijum, Centar za promociju nauke

Slika: 1

Kalcijum je mineral koji je neophodan za rast i zdravlje kostiju i zuba. Omogućava kontrakciju mišića, neophodan je za zgrušavanje krvi, prenos nervnih impulsa i zdravlje vezivnog tkiva.
Najviše kalcijuma nalazi se u kostima, gde čini glavni deo koštane mase. U telu prosečnog, odraslog čoveka ima oko 1,5kg kalcijuma.

Količina kalcijuma u našim kostima menja se sa godinama života. U toku prve godine života, kosti deteta imaju veoma malo kalcijuma i vrlo su savitljive. Ovaj mineral se stalno oslobađa iz kostiju, i u njih ugrađuje novi.

Deci kosti rastu, a istovremeno se povećava njihova gustina, pa je zato neophodno da ona uzimaju dovoljno vitamina D (upravlja resorpcijom i održavanjem ravnoteže kalcijuma i fosfora) i kalcijuma. Gustina kostiju se povećava i bavljenjem fizičkim aktivnostima (hodanje, trčanje, plesanje…).

Potrebe kalcijuma kod dece date su u tabeli:

Proizvodi bogati ovim mineralom su: mleko i mlečni proizvodi, kelj, konzervirana riba sa kostima, kikiriki, orah, semenke suncokreta, brokoli, karfiol, soja. Često je i kalcijum koji potiče iz vode značajan izvor.

Kalcijum se iz mleka mnogo bolje usvaja nego iz biljnih namirnica. Izuzetak su biljna hrana sa tamno zelenim listovima, kao što su brokoli, kelj i repa.

Više o kalcijumu i njegovoj ulozi u organizmu:

Značaj kalcijuma za zube i kosti

Slika je preuzeta sa iste veze.


septembar 2017.
P U S Č P S N
« feb    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930  

Unesite svoju adresu e-pošte da biste pratili ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte.