naukica

Leti često, kada počnu šumski požari, gledamo kako neustrašivi vatrogasci gase vatru i spašavaju ljudske živote i imovinu. Te scene pomalo liče na filmove, ali na žalost, to nije film. Stvarne su. Gore i nestaju šume, a ljudi se danima i noćima bore sa vatrenom stihijom…

Videli smo i da vatrogasci imaju svoju uniformu koju stalno nose kad su na dužnosti. To je odelo u koje je utkan azbest, materijal koji ih štiti od vatre.

Azbest je jedan od najtajanstvenijih poklona prirode čoveku. Ovo je jedna od pretpostavki kako je nastao.

Voda je noseći u sebi rastvorene minerale i ugljendioksid, prodirala duboko u unutrašnjost zemlje i tokom godina je došlo do hemijskih reakcija između  materija rastvorenih u vodi i materijaja od kojih su sastavljene okolne stene. Tako je došlo do formiranja gusto zbijenih vlakana. Smatra se da u kubnom centimetru azbesta ima oko 10 000 000 kilometara vlakana.

Azbest se ne raspada dok ne dođe u dodir sa temperaturom od 1500°C. Otporan je na vlagu, a predmeti izrađeni od njega veoma su čvrsti.

Vadi se kao ruda po sistemu „otkidanja blokova“, zatim se drobi da bi se dobila vlakna. Ponekad je potrebno izdrobiti 30 tona azbesta da bi se dobila tona azbestnih vlakana.

Duga vlakna koriste se u tekstilnoj industriji za odela otporna na visoke temperature. Njime se oblažu i  veliki kotlovi koji se koriste za grejanje.

Međutim, veoma je štetan po zdravlje, pa se pri korišćenju stvari koje sadrže azbest moraju poštovati strogo određena uputstva. Udisanje azbestne prašine može izazvati opasne i teške bolesti.

Najveći rudnici azbesta nalaze se u Kanadi, Rusiji, Kini, Italiji i Južnoj Africi.

Slike: 1

Žvake su velikom broju ljudi zabavna zanimacija – dok služe svojoj osnovnoj svrsi, to jest, žvakanju. Ima i onih koji vole da žvakama gađaju nekog ili da nekome podmetnu žvaku na koju će ovaj sesti, a ima i onih koji nemaju nameru da bilo šta podmeću, ali ni dovoljno kulture da žvakaću gumu koja im je dosadila bace na za to predviđeno mesto (ako postoji neko ko to ne zna, mislimo na kantu za otpatke), već je bace gde stignu. Onda se, recimo, vama desi nezgoda da sednete na bačenu žvaku, i to još u omiljenim farmerkama, ili se naslonite na mesto na koje je neko zalepio žvaku. E, tu nastaju muke.

Naravno, ne želite tu lepljivu stvar koju je ko zna ko muljao po ustima ni na jednom delu svoje garderobe. Ipak, „mala gadost“ može da se pokaže prilično teškom za uklanjanje. Vi je stružete i stružete, pokušavate da ne ulepite i prste tom ljigavom lepljivom masom (kao i da ne razmišljate ko ju je držao u ustima, bljak!), ali, mada delove uklanjate, delovi i ostaju. Joj, kako je se otarasiti? Ima li neki jednostavan način? Ima!

Za početak, komad garderobe sa žvakom stavite na hladno mesto, najbolje u frižider (da, znamo da farmerke u frižideru zvuče kao šašava ideja). Ostavite neko vreme farmerke u frižideru, dovoljno da se žvaka ohladi i skroz stvrdne. Tada će postati porozna i biće prilično lako ukloniti njen veći deo. Može se desiti da malo ostane, kao i da vam ostane fleka. Tada – pravac kupatilo (ako već niste u njemu), uzmite četku za pranje veša i nakon nešto struganja uspešno ćete ukloniti fleku.

Posle toga ne bi bilo loše da taj komad garderobe i operete – i ponovo ćete moći da uživate u nošenju omiljenih farmerki, majice, ili o čemu li se radilo. Kako i nekome drugome ne biste naneli sličnu neprijatnost, a i zbog kulture, nemojte ni vi žvaku bacati gde stignete, niti je samo ispljunuti, već koristite kantu za otpatke.

Tekst preuzet sa: http://goo.gl/vU8fS

Italijanski umetnik Mauricio Savini već deset godina pravi različite skulpture od žvakaćih guma. Materijal koji, svakako, nije uobičajen u svetu umetnosti, ali se i pored toga, popularnost njegovih skulptura povećava i cene nekih od njih dostižu i 60 000 dolara. Sa druge strane, lako dostupan materijal, koji se lako seče i oblikuje, kao i glina.

Za svaku od svojih skulptura, Mauricio Savini koristi hiljade žvakaćih guma, i to onih koje su dobro sažvakane.

Kako ih sakupi, nije poznato…

Slike preuzete sa: http://goo.gl/uS6PQ

Žvakaća guma je omiljen proizvod miliona stanovnika zemlje. Uz to, izbor se iz godine u godinu povećava  – slatke, voćne, kisele ili ljute, sa dodatkom ili bez šećera, raznih oblika, boja i ukusa…Po nekim mišljenima korisna, po drugim – štetna. Iako je danas veoma popularna, žvaka nije proizvod modernog čoveka.

Potreba ljudi da nešto žvaću potiče još od davnina, uglavnom iz istih razloga: da se zavara glad, osveže usta i dah, kao zubna higijena… Poznato je da su još Stari Grci žvakali svojevrsnu žvaku napravljenu od lista mastike. Za „žvake“ su znali i drevne Maje i Indijanci i u te svrhe su uglavnom koristili plodove i listove biljaka.

Prve žvakaće gume pojavile su se 1848. godine i bile su napravljene od soka omorike, ali njihova prodaja nije išla baš najbolje. Kasnije, dodavanjem šećera, žvaka je postala popularnija, a pronalaskom žvakaće gume od koje se prave baloni, postaje pravi hit.

List „Njujork san“ je davne 1890. pisao: „Novotarija se tako proširila da je nemoguće sresti ženu ili muškaraca koji ne žvaću, u pozorištu, u crkvi, u tramvaju, na ulici, i to uprkos tome što je žvakanje, u suštini, vulgaran užitak, naročito u javnosti. Otkriva loše manire, oduzima dostojanstvo“.

Pravi događaj predstavljala je i prva ružičasta žvaka, napravljena 1928. godine dodavanjem roze boje u smesu za pravljenje ovog proizvoda.

Popularnost koju ima vekovima unazad žvakaća guma sačuvala je sve do današnjih dana. Samo u SAD, danas se proizvodi i kupuje više od hiljadu vrsta.