naukica

Archive for the ‘Carstva živih bića’ Category

U kuvarima, recepti za pravljenje testa često počinju vrlo slično – „Potrebno: brašno, kvasac, šećer… U mlako mleko (vodu) staviti kvasac, kašičicu šećera… Ostaviti da naraste…“

A dok se u rerni peku kiflice ili prže krofne na vrelom ulju, nikom i ne pada na pamet da razmišlja o carstvu živih bića, a još manje o jednom od njih – carstvu gljiva.

kiflice-sa-sirom

Carstvu gljiva pripadaju i kvasci.

Smatra se da je najkorisnija vrsta kvasaca ona koja se koristi u ljudskoj ishrani (za uskišnjavanje testa) i pri proizvodnji napitaka (piva).

Kvasci su jednoćelijske gljivice. Razmnožavaju se, najčešće, pupljenjem. Ćelije pivskog kvasca koriste hranu kako bi rasle, a njihova omiljena hrana je šećer u različitim oblicima (izgleda da vole “slatkiše” :D).

Ćelije kvasca su okruglog ili jajolikog oblika (na slici). Na ćeliji majke se formira pup. Pup se povećava sve dok ne dostigne približnu veličinu čelije majke, nakon čega se razdvaja i razbija vezu s roditeljskom ćelijom. Nova ćelija, ćelija kćer, zajedno sa ćelijom majkom ponavlja proces pupljena.

celije-kvasac

Gljivice razlažu šećer u alkohol i ugljendioksid. Od gasova testo raste i postaje šupljikavo, dok ga alkohol čini mekšim.

Među brojnim lekovitim namirnicama kvasac zauzima značajno mesto jer je izuzetno bogat hranljivim materijama.

Advertisements

Godina 1928.

Aleksandar Fleming, bakteriolog, u svojoj laboratoriji pokušava da pronađe način da uništi neke od bakterija koje izazivaju bolesti. Iza njega su već pronalasci koji suzbijaju širenje bakterija, ali ne u potpunosti, zbog čega on, nastavlja svoja istraživanja.

Petrijeva-soljaRadio je danima do kasno u noć. Jedne večeri izašao je iz svoje laboratorije, zaboravivši da poklopi jednu od petri šolja u kojoj su bile bakterije – stafilokoke. (na slici – petri šolja)

I to što je jedna od posuda u laboratoriji ostala nepoklopljena, omogućilo je ovom naučniku da dođe do otkrića važnog za čitavo čovečanstvo.

Šta se zapravo dogodilo?

Soba u kojoj je Fleming radio bila je vlažna i memljiva. Spore domaće buđi, kojih je bilo u vazduhu, dospele su do bakterija stafilokoke u nepoklopljenoj šolji. Kada je naučnik ponovo došao da radi, nije mu promaklo da na nekim mestima u posudi bakterija više nema. Ubrzo je utvrdio da tečnost u kojoj je rasla buđ, može da zaustavi množenje stafilokoka. Supstancu iz tečnosti Fleming je nazvao penicillin.

alexander-flemingAleksandar Fleming

Nakon ispitivanja penicilina na miševima, Fleming 1931. prekida dalji rad, ubeđen da penicilin  ne može biti efikasan kod ljudi.

Desetak godina kasnije, profesori Hauard Flori i Ernest Čejn nastavljaju Flemingova ispitivanja. Oni su uspeli da izoluju čist penicillin iz buđi i dokažu da ovaj lek uspešno uništava bakterije i u organizmu čoveka. 1942. godine izlečen je prvi pacijent upotrebom penicilina.

Flemingovo otkriće jedno je od najvažnijih u istoriji medicine.

A.Fleming, H.Flori i E.Čejn zajedno su dobili Nobelovu nagradu za medicinu 1945. godine.

Kada hleb nekoliko dana stoji na toplom i vlažnom mestu, pokrije ga mreža, sastavljena od belih, paučinastih konaca koji kao da su posuti crnim prahom. To je buđ ili plesan.

Buđ (plesan) je mikroskopska vrsta gljive, a gljive se ubrajaju u najstarije i najrasprostranjenije organizme na Zemlji.

Ako bi plesan posmatrali kroz mikroskop, videli bismo mrežu sastavljenu od dugih, bezbojnih konaca. Končići se razlikuju. Jedni su pokriveni crnim lopticama i pomoću njih se buđ razmnožava tj. širi okolo. Drugi su kraći i ulaze u hleb, pa služe kao korenje i upijaju hranu.

Kod buđi nema fotosinteze. Neke buđi se hrane trulom biljnom i životinjskom materijom, a druge su paraziti, tj. žive na živim bićima.

Buđ se razmnožava putem spora, koje se i mikroskopom jedva mogu videti. One lebde u vazduhu i nalaze se svuda oko nas, zbog čega brzo „napadaju“ hranu, voće i sl. ostavljeno na toplim i vlažnim mestima. Najčešće vrste buđi su one koje narod zove crna i zelena buđ, a ime su dobile po boji njihovih spora.

***

Na Festivalu nauke 2012. u Beogradu, mogla se videti čitava kolekcija različitih gljivica, počev od buđi koja se pojavljuje na namirnicama, pa sve do onih koje su izazivači različitih opasnih bolesti. Iako su neke gljivice korisne (upotrebljavaju se u proizvodnji lekova) nije baš uživanje gledati ih. Srećom, sve je bilo dobro zatvoreno. 🙂

Kada bi deci dali zadatak da nacrtaju pečurku, ona bi, u najvećem broju slučajeva, imala crveni šeširić i bele tufne po njemu. Slične pečurke mogu se videti i u crtanim filmovima, stripovima, na ukrasima, među dečijim igračkama… Pečurka koja svojom crvenom bojom i belim pegama, već generacijama predstavlja simbol pečurke uopšte, zove se muhara.

pecurke1

Muhara spada u otrovne gljive. Šeširić joj je crven sa belim tačkama, koje su lepljive i mogu se isprati ukoliko pada jaka kiša. Raste u šumama, od polovine leta pa sve do prvih mrazeva. Šešir ove gljive je širok od 5 do 21cm. Kod mladih primeraka je poluloptastog oblika, kasnije je sve spljošteniji.

Iako svojom lepotom, nesumnjivo privlači i zavodi, ovu “fatalnu lepoticu” ne treba ni dirati ni brati.

Pošto smo već na početku četvrtog razreda naučili da se sva živa bića dele na carstva, otvorile su se i neke nove, zanimljive teme.

Najviše pažnje su nam privukla bića koja se ne mogu videti golim okom. Rečenica (iz udžbenika) „Toliko su sitne, da na glavu čiode može stati preko 250 000 bakterija“ navela nas je da razmišljamo koliko bakterija može da stane na jedan dlan đaka četvrtog razreda…

I pored toga što znamo da ruke treba prati pre jela, posle igre i sl., ponekad se desi da to i ne uradimo. Zato, možda nije loše da vidimo, kako izgledaju neke bakterije i njihovi „drugari“ u kapljici vode.


Rukama prenosimo veliki broj bakterija i virusa, a samim tim i razne zarazne bolesti. U medicini se grupa zaraznih bolesti i zove ”bolesti prljavih ruku”.

pranjRukuBolesnici i kliconoše bolest mogu da prenesu putem zagađenih predmeta i stvari koje su prethodno koristili. To mogu da budu peškiri, odeća, maramice, igračke, pribor za jelo, kvake na vratima…

Prilikom pravilnog pranja ruku treba napraviti dobru sapunicu i trljati ruke dvadesetak sekundi. Dok perete ruke podjednako obratite pažnju na sve površine: nadlanice, ručne zglobove, na područja između prstiju i nokte.

Iako ruke ne mogu u potpunosti da se očiste od svih mikroorganizama, da bismo smanjili mogućnost da se inficiramo ili širimo zarazu, ruke obavezno treba prati:

  • posle korišćenja toaleta
  • posle diranja životinja
  • posle iznošenja đubreta
  • posle pomoći deci prilikom korišćenja toaleta
  • pre jela
  • posle kijanja, kašljanja i čišćenja nosa
  • pre i posle diranja rana ili posekotina
  • pre i posle kontakta sa bolesnom ili povređenom osobom.

Kompostiranje je kontrolisani proces pri kojem se biološko-organski otpad, pomoću aktivnosti organizama iz tla (bakterija, gljiva i sitnih životinja) pretvara u humus koji nema neprijatan miris i koji se može koristiti kao đubrivo.

U kompostu, populacije mikroorganizama na različitim nivoima razlaganja obavljaju svoju važnu ulogu.

Interesantno je napomenuti da sa završetkom razlaganja na jednom nivou, mikroorganizmi odgovorni za razlaganje na tom nivou, nestaju ili pak odlaze u „ilegalu“ i bivaju zamenjeni populacijom druge vrste mikroorganizama koji nastavljaju proces, da bi tako smenjivanjem jedne populacije drugom, došlo do finalnog proizvoda – komposta.


septembar 2017.
P U S Č P S N
« feb    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930  

Unesite svoju adresu e-pošte da biste pratili ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte.