RITAM DESETERCA
Posted on: 20. avgusta 2013.
Jednoga dana otac donese iz biblioteke dugu svesku narodnih pesama prvog Vukovog izdanja i poče da mi čita: „Vino pije Musa Arbanasa u Stambolu u krčmi bijeloj“, tumačeći mi pri tome sve što mi je bilo nepoznato. Gutao sam svaku reč te pesme i uživio se svom dušom u nju i u događaje što ih ona tako živo predočava. Kada dođe red na ono mesto gde se priča kako izvedoše Marka pred cara, kako ga je ubila memla od kamena i kako je pocrneo kao kamen sinji, briznuh u plač i jedva se stišah.
Otac produži čitanje. Dođe na red: „…suva drenovina sa tavana od devet godina. Kad je Marko steže u desnicu, iz nje dvije kaplje iskočiše. – Pa kad ode u primorje ravno; sve se skita, a za Musu pita. Te zamete kavgu s Deli Musom“.
Pri slušanju tih mesta sav sam treperio, srce mi se pope u grlo i smiri tek pri srećnom završetku dvoboja Markovog sa Musom. Onda zamolih oca da mi pesmu pročita još jedanput.
„Neću“, reče mi on, „jer ćeš da plačeš“.
„Pa neću!“
I otac poče iznova da čita pesmu. Ja je proživeh još jedanput, sa još većim učešćem. Kad otac stiže na ono kritično mesto, ja stisnuh zube, ali bujica suza pojuri mi niz obraze. Otac me pogleda prekorno, ali mu ja, više rukama no jecavim glasom, dadoh znak da čita samo dalje. I, zaista, čim stigoše tri berbera mlada, „jedan mije, drugi Marka brije, a treći mu nokte sarezuje“, moj plač pređe u sladak smeh.
Sutradan mi otac na moju molbu pročita istu pesmu još dva puta, uz moje propisno jecanje. Dan iza toga saopštih mu da celu pesmu znam naizust: preslišao sam se sinoć u krevetu. Kada je, zaista, pred ocem ponovih, a pri tome posle pitanja carevog: „Jesi l’ djegod u životu Marko?“, izgovorih tužnim glasićem: „Jesam cale, ali u lđavu!“ otac me, onako slabačkog, pogleda, a suze mu navreše na oči.
Za kratko vreme znao sam naizust još i ove narodne pesme: Uroš i Mrnjavčevići, Smrt Kraljevića Marka i Car Lazar i carica Milica. To su, sa onom prvom, četiri najlepše pesme naše narodne poezije, dela pravog pesničkog genija, koje svojom sadržinom i pesničkom lepotom daleko odskaču od svih ostalih naših narodnih pesama.
Te pesme lako sam naučio napamet, jer pesme su svojom utvrđenom metrikom stvorene za to da se mogu tačno pamtiti. Ostvald stavlja tu odliku pesama iznad njihove estetske spoljašnjosti. I iskustva mog detinjstva govore u tom smislu. Lepotu naših narodnih pesama uvideo sam tek docnije, ali ritam deseterca osetio sam jasno već u svojoj šestoj godini, i on mi je omogućio da ih lako zapamtim recitujući ih, i nisam se nikad ogrešio o taj ritam.
Iz knjige „Sećanja“ Milutin MIlinaković
naukica 
Postavi komentar